Бањалучанин свјетао примјер: Ово су фудбалери који су одбили дрес Србије

Голман Роме Миле Свилар и везни играч Бајерна Александар Павловић, момци у успону каријере, опредијелили су се да свој таленат ипак ставе на располагање селекцијама држава које су од њих направиле то што јесу.

Павловића је селектор Њемачке Јулијан Нагелсман уврстио на списак за наредне репрезентативне акције.

Свилар, додуше, није још начисто са својим репрезентативним статусом јер постоје одређене компликације да би могао да приступи Белгији, али у једном је сигуран а и ми смо од прије неколико дана сигурни – Србија га не интересује.

Док смо се можда и надали да би Свилар могао да појача ионако јаку конкуренцију међу стативама Србије, за Павловића је све вријеме владао осјећај да ће се прије или касније приклонити Њемачкој, него Србији.

Десило се очекивано.

Један конкретан састанак са њим који је обавио ФСС, наравно није био довољан да се овај суперталентовани фудбалер преобрати толико да макар и помисли да му је мјесто у репрезентацији одакле му потичу родитељи, дједа и преци.

Пикси је интервенисао, био на лицу мјеста, разговарао са Бајерновим фудбалером и вјерујемо да је уложио сав свој преговарачки потенцијал и снагу свог ауторитета – чак ни то није вриједило.

Александар је раније преломио.

Ближи му је Нагелсман него Пикси.

Није нам много помогла ни ранија изјава српског селектора дата у новембру, у данима послије дебија Павловића за Бајерн, да на крају добијемо “да” од овог момка.

- Сад је неко дебитовао за Бајерн, па одмах у “А” тим. Не иде то тако. То је као да чекамо испред болнице да се роди неко Српче, да га из болнице резервишемо. Ти сви момци морају да се докажу – изјавио је тада Стојковић, као да није био убијеђен у то да ће пола Европе који мјесец касније причати о Бајерновом откровењу.

Нагелсман је пригрлио “Српче” – уврстио га је на посљедњи списак репрезентативаца.

Због чега Њемачка прије Србије? Одговор је врло једноставан ако се посматра из визира овог момка.

Павловић је рођен у Њемачкој, тамо се школовао, учио слова, учио фудбал, стекао прве другаре и симпатије. Тамо му је дом, тамо се осјећа као свој на своме.

Све што носи у себи је њемачко. Осим гена, разумије се. Зато би било изненађење да је изабрао Србију.

Оптимисти би послије ове дипломатске офанзиве Фудбалског савеза рекли да Србије није изгубила Павловића, само га није добила. Јер не можете изгубити нешто што никад нисте имали. Али да остаје жал, остаје.

Само Павловић зна колико је био близу дресу репрезентације.

За ФСС није толико ни проблем ако испусти играче које одгаја друга држава, ту шансе нису највеће, битно је покушати, али је проблем ако допусти да другима оду они које подигне наша земља.

Такав случај био је Милош Керкез.

Рођен у Србији, стасао у Србији, фудбалско се описменио у Србији, а заиграо за Мађарску.

Рођени Врбашанин је данас стандардни лијеви спољни Борнмута и репрезентације Мађарске. Он није изабрао Србију иако је у њој рођен.

Био је “пред носом” струци из краја одакле потиче, но није се, очито, довољно обратила пажња на овог фудбалера о чијем квалитету довољно говори податак да је на инсистирање великог Паола Малдинија завршио у Милану.

Иако се није дуго задржао тамо његова каријера је из године у годину ишла узлазном путањом – данас је члан стартне поставе премијерлигаша и стандарни репрезентазивац земље за коју се опредијелио.

Иначе, случај Александра Павловића подсјетио је на један такав врло сличан који смо имали у прошлости.

Невен Суботић носи дрес репрезентације Србије. Рођени Бањалучанин се као мали преселио у Њемачку, потом и у САД, земљу за коју је стекао право да игра на репрезентативном нивоу онда када је већ постало јасно да израста у врхунског фудбалера.

Могао је да бира да игра за Американце. Невен је, ипак, изабрао Србију.

Двоструки првак Њемачке са Борусијом носио је дрес репрезентације 36 пута и играо је за Орлове на Свјетском првенству у Јужној Африци.

Ко зна колико још у овом тренутку Србија има потенцијала који чучи у српској дјеци расутој по Европи.

Миграције ка Западу, константне већ деценијама, и данас у пуном јеку, учиниле су своје па свјежи  репрезентативни кадар, овај увозни, и то не само у фудбалу, постаје неминовност. 

Потребно је само боље се повезати са свим тим клинцима који надолазе и њиховим родитељима који би да им дијете игра за матицу.  

Тешко је и побројати сву дјецу српских гастарбајтера потенцијалне репрезентативце – питање је само ко ће од њих једног дана бити Суботић, а ко Павловић, када отаџбина позове.

Стефан Бајчетић и Филип Угринић су играчи који, познато је, нису изабрали Србију, и појавиће се, наравно, још фудбалера српске горе лист који исто тако неће бити расположени да пјевају Боже правде, и то је сасвим у реду.

Таленти српских корена стасали у туђини, уверили смо се то и на побројаним примерима, нису увек сигуран адут за репрезентацију.

Послије отказа Павловића, пре тога Свилара, претходно Угринића, вјероватно ће тим путем и Бајчетић, постоји бојазан да би и други суперталентовани фудбалери српских коријена рођени у иностранству, сада могли лакше, без гриже савјести, да одјаве Србију једног дана када им стигне позив.

Актуелни носиоци националног тима, Тадић, Митровић, Милинковић-Савић и остали, полако али сигурно уступиће мкесто млађима.

Да ли Србија има адекватне замјене за њих, то је у овом тренутку тешко рећи.

Једно је сигурно – све је више српских фудбалера стасалих “преко” који ће добро размислити да ли ће потрчати да играју за Србију, преноси Б92.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.