Амир Дургутовић се сјећа легендарног освајања Купа Југославије: Трофеј Борца за вјечно памћење

Један од јунака тог подвига био је и Амир Дургутовић који истиче да, како  вријеме пролази, све више су свјесни величине успјеха.

- У том моменту нисмо били свјесни успјеха који смо направили. Како су године пролазиле, он је добијао на тежини. Не само да смо као  друголигаш побиједили шампиона већ смо добили екипу из које ће пет или шест играча неколико година касније постати европски и свјетски шампиони - присјећа се Дургутовић. Кључ успјеха било је другарство у екипи и растерећен приступ мечу.

- Звезда нас је мало потцијенила, ушли су као да ће нас лако добити. А ми жељни борбе и да одиграмо најбоље што можемо, да се не осрамотимо. Али како је меч одмицао, видјели смо да можемо и да изненадимо. И онда се такав приступ исплатио, дали смо гол. Све  смо издржали и дошли до трофеја који ће сви вјечно памтити - истиче фудбалер Борца. Дургутовић је био учесник акције из које је Борац повео. Његов центаршут је Сенад Лупић претворио у гол у 60. минуту.

- Отац ми је донио лопту из Њемачке и вријеме сам проводио у Горњој Слатини шутирајући је нон-стоп. Гађао бих лоптом и онда опет трчао по њу и то ми је била једина занимација - открива Амир.

Занимљива је била и одлука тадашњег тренера Хусније Фазлића да замијени голмана пред  финале. 

- Фазлић је прије полуфинала обећао Анти Јаковљевићу да ће бранити финале. Прошли смо Приштину, а онда се Хуне предомислио. Једноставно, Слободан Каралић је бранио за Звезду, знао је играче и како шутирају и играју. Знао је њихов менталитет и то га је издвајало. Он се баш спремао за меч и говорио је, ако буде пенал, да ће Стојковић покушати да га превари “паненком”. Стојковић је то урадио седам дана раније против Вележа, а, ето, покушао је и у финалу Купа па је за нас све испало најбоље - додаје бивши играч Борца.

Бањалучанима су први честитали играчи Партизана, а они су заборавили да су имали плаћен смјештај.

- Требало је да преноћимо у Београду, имали смо плаћен смјештај, али смо опијени слављем одмах кренули за Бањалуку. Тако је пропао дочек у Градишки, гдје је требало да станемо и гдје је био предвиђен програм за нас. Заборавили смо на то.

Дочек у Бањалуци је био за памћење.

- На тргу је било 30.000 људи. Кад смо кренули од Градског стадиона до тадашње терасе “Борца”, улице су биле пуне. Сви су жељели да нас поздраве. Тада је направљен шпалир  гдје је могао буквално један играч да прође, а сви су жељели да се сликају с трофејом и да нас додирну. Тада сам на дочеку добио питање да ли ћу овако наставити да центрирам и рекао сам да хоћу, али у Првој савезној лиги и то је изазвало одушевљење. Касније смо то и остварили - додаје Дургутовић.

Сјајни  играч и данас прати Борац и често је на Градском стадиону.

- Увијек сам уз Борац и желим им да освоје титулу. Пратио сам их и то је клуб који треба да наступа у Европи. Овом приликом желим да се сјетим свих играча и функционера који, нажалост, више нису са нама. Увијек мислим на њих, на Слободана Каралића, Суљу Беширевића , Алберта Побора, Хуснију Фазлића, Ненада Гавриловића, Милорада Славнића и све оне који су са нама писали историју - истакао је на крају.

Лопта

Ко зна како би се завршио пут Борца у Купу да није било једног детаља током меча с Војводином. Наиме, Новосађани су имали 3:0 из првог меча, а у реваншу је падао снијег.

- Током меча  је пукла једина црвена лопта па смо играли бијелом која нам је донијела срећу и голове. На почетку меча стадион је био слабо испуњен, али се онда прочуло да водимо 3:0 и људи су кренули да долазе. Иако су гости смањили, ми смо до краја дали три гола, а не памтим кад се брже стадион напунио и како су људи тада брзо дошли - сјећа се Амир.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.