“Гласов” водич кроз европска првенства - Француска 1960: Понедељник кобан за “плаве”

Идеју за организовање такмичења на Старом континенту још 1927. године предложио је генерални секретар Фудбалске федерације Француске Анри Делоне, али она није реализована све до 1958, односно три године након смрти Делонеа. Европска фудбалска федерација преузела је организацију турнира и прво домаћинство додијељено је Француској, а одлучено је да свјетска првенства буду играна на сваке четири године, али да не би дошло до поклапања термина биће организовано “у средини година” односно двије године након посљедњег СП.

Иако је Мундијал доживљавао експанзију идеја о ЕП није одмах прихваћена са великим одушевљењем о чему свједочи и број пријављених екипа. Ипак, требало би имати у виду да у то вријеме на територији Европе није било држава колико их има сада јер је Совјетски савез окупљао 15 република, СФРЈ шест, а Чешка и Словачка су биле у савезу док је фудбал у појединим мањим државама био на аматерском нивоу. Увијек је гледана економска исплативност и мало који савез је могао да се прихвати тога па да послује са добитком, за разлику од садашњег времена.

Одређено је да на завршном турниру наступе четири најбоље екипе из квалификација које су окупиле 17 репрезентација. Република Ирска и Чехословачка су играле прелиминарну рунду и побједник (Чехословаци) је потом наступио у шеснаестини финала које је играно по нокаут систему (двије утакмице, код куће и у гостима). Такмичење је почело 28. септембра 1958. утакмицом СССР - Мађарска (3:1, 0:1), пред више од 100.000 гледалаца на “Централном Лењиновом стадиону” у Москви.

Прву утакмицу у квалификацијама Југославија је одиграла 31. маја 1959. године против Бугарске пред 23.000 навијача на стадиону ЈНА у Београду. Головима Милана Галића и Лазара Тасића славила је са 2:0, док је реваншу 25. октобра исте године било 1:1 (Тодор Диев - Мухамед Мујић).

Противник у четвртфиналу била је селекција Португалије. Прву утакмицу 8. маја 1960. добио је домаћин у Лисабону са 2:1 (Жоаким Сантана, Себастиао Мататеу - Бора Костић) да би се “плави” разгоропадили у реваншу 22. маја и славили са убједљивих 5:1 (Драгослав Шекуларац, Звездан Чебинац, Бора Костић два, Милан Галић - Домисијано Кавем). Том побједом изборили су наступ на завршном турниру. Поред Југославије међу четири најбоља тима пробили су се Француска, Чехословачка и СССР.

На завршном турниру од 6. до 10. јула одигране су четири утакмице. Спектакл је виђен у полуфиналу на париском “Парку принчева”. Француска је водила са 3:1 против Југославије у 53. минуту и 4:2 у 62, али су “плави” одиграли једну од својих најбољих утакмица у историји и на крају били бољи са 5:4. (Галић 11, Жанетић 55, Кнез 75, Јерковић 78, 79 - Венсан 12, От 43, 62, Вишњевски 53). СССР је у другом полуфиналу на марсељском “Велодрому” надиграо Чехословачку са лаганих 3:0 која је у сусрету за треће мјесто поразила “триколоре” са 2:0.

Финале је одиграно пред скоро 18.000 гледалаца у Паризу и Југославија је повела са 1:0 голом Милана Галића у 43. минуту иако многи сматрају да је то аутогол капитена Игора Нета. Слава Метревели је изједначио у 49. да би Виктор Понедељник у 113. минуту донио побједу Совјетима који су тако постали први шампиони Европе.

Састав Југославије

Финале је преношено на телевизији, а одиграно је у лошим временским условима јер је падала киша у Паризу. Југославију је предводила селекторска комисија Љубомир Ловрић, Драгомир Николић и Александар Тирнанић. Голман у финалу био је Благоје Видинић који је замијенио Милутина Шошкића јер је имао проблема са повредом ока, а прилику је добио и Жељко Матуш. Финални сусрет Југославија је одиграла у саставу: Благоје Видинић, Владимир Дурковић, Јован Миладиновић, Фахрудин Јусуфи, Анте Жанетић, Жељко Перушић, Жељко Матуш, Драгослав Шекуларац, Дражан Јерковић, Милан Галић и капитен Бора Костић. У саставу су још били Милутин Шошкић, Томислав Црнковић, Жарко Николић, Жељко Перушић, Бранко Зебец и Мухамед Мујић.

Галић у историји

Први гол у историји завршних турнира европских првенстава постигао је Милан Галић у 11. минуту полуфинала против Француске. Он је заједно са још чак четири фудбалера подијелио признање за најбољег стријелца првог Европског првенства на којем су само рачунате утакмице завршног турнира док голови из квалификација нису узимани у збрајање.

По два гола на завршном турниру постигли су Франсоа От (Француска), Валентин Иванов, Виктор Понедељник (СССР), Милан Галић и Дражен Јерковић (Југославија). Постигнуто је 17 голова на четири утакмице односно 4,25 по мечу. Галић је у квалификацијама постигао три гола док је Бора Костић дао шест такође у квалификацијама. Утакмице завршног турнира уживо је гледало 78.958 гледаоца (19.740) по мечу. СССР, Југославија и Чехословачка имале су по 17 фудбалера у тиму док је домаћин Француска имала једног више.

Долари за награду

Сваки члан шампионског тима добио је по 200 долара и имали су пријем на Ајфеловом торњу гдје су славили титулу. По повратку у СССР дочекало их је више од 100.000 људи у паради на “Централном Лењиновом стадиону”.

Кнез донио медаљу у Бањалуку

Бањалука је имала представника у финалу, а ријеч је о фудбалеру Борца Томиславу Томи Кнезу. Рођен је у Бањалуци 9. јуна 1938. године и играчку каријеру почео је у Борцу гдје је прошао све омладинске категорије те се у потпуности афирмисао. Са сениорским саставом почео је да тренира када је имао само 16 година док је 1956. године дебитовао у првом тиму. Након пет сезона напустио је родни град и прешао у загребачки Динамо гдје је провео три сезоне и освојио два Купа Југославије. Потом је двије сезоне играо за аустријске клубове Швехат, Рапид Беч, Капфенберг и Гисинг. Са бечким клубом постао је шампион државе 1967.

Године 1960. био је први фудбалер из Друге лиге који је наступао за репрезентацију Југославије. Послије Европског првенства у Француској наступио је и на Олимпијским играма у Риму гдје је стигао до златне медаље.

За репрезентацију је наступао током 1960. и 1961. године и у том периоду одиграо 14 утакмица на којима је постигао осам голова док је један дао управо на првом ЕП и то у полуфиналу против Француске.

Повјерење у Елиса

Правду у финалу дијелио је енглески судија Артур Елис који је остао запамћен као арбитар са утакмице Свјетског првенства 1954. године у Швајцарској између Мађарске и Бразила, познатије као “битка за Берн”.

Без борбе у полуфинале

Наступ на завршном турниру СССР је осигурао без борбе јер је Шпанија одбила да допутује на прву утакмицу у Москву. Наиме, Шпанија је тада била фашистичка држава на челу са генералом Франциском Франком, док је СССР био комунистички па због политичких неслагања нису међусобно играли.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.