„Гласов” водич кроз европска фудбалска првенства - Западна Њемачка 1988: „Лале” коначно процвјетале

Нијемци су добили домаћинство за Евро испред Енглеске, као и заједничке кандидатуре Норвешке, Шведске и Данске па се аутоматски квалификовала међу осам најбољих тимова међу којима није било актуелног шампиона Француске која је „запела” у квалификационој групи гдје су били заједно са СССР-ом, Источном Њемачком, Исландом и Норвешком. 

„Триколори” су били тек трећи са само шест бодова. Систем такмичења остао је исти као на претходном шампионату и осам екипа било је подијељено у двије групе у којима су прве двије ишле у полуфинале. Дебитант у завршници била је Република Ирска која је била смјештена у групу два са Енглеском, Холандијом и СССР-ом који се вратио у завршницу након што је пропустио три шампионата. 

У групи један били су Западна Њемачка, Италија, Данска и Шпанија. Такмичење је одржано од 10. до 25. јуна на осам стадиона и то у Минхену (Олимпијски стадион, 69.256), Гелзенкирхену („Паркстадион”, 70.748), Хамбургу („Фолкпаркстадион”, 61.330), Франкфурту („Валдстадион”, 61.056), Диселдорфу („Рајнстадион”, 68.400), Хановеру („Нидерзахсенстадион”, 60.366), Штутгарту („Некарстадион”, 70.705) и Келну („Мингерсдорфер”, 60.584). 

Нијемци, као актуелни вицешампиони свијета, били су највећи фаворити за освајање титуле и такмичење су отворили ремијем против Италије 1:1 (Бреме 55 - Манћини 52), да би потом побиједили Данску 2:0 (Клинсман 10, Тон 85) и Шпанију 2:0 (Фелер 29, 51). Заузели су прво мјесто у групи испред Италије која је такође имала пет бодова, али постигнут један гол мање. Шпанци су били трећи са два бода, а Данци су уписали три пораза. 

Велико изненађење виђено је на почетку такмичења у другој групи када је Република Ирска голом Рејмонда Хоутона побиједила Енглеску са 1:0, док је СССР истим резултатом био бољи од Холандије (Василиј Ратс). Потом су Холанђани побиједили Енглезе (3:1), а Ирци и Совјети ремизирали (1:1). СССР је у трећем колу надиграо „Албион” (3:1) и заузео прво мјесто испред „лала” које су биле боље од Ираца (1:0). 

Прво полуфинале донијело је обрачун између два велика ривала Западне Њемачке и Холандије. До тада су на великим такмичењима играли три пута и Нијемци су славили на СП 1974. те ЕП 1980. док су ремизирали на СП 1978. године. Освета „лала” десила се у Хамбургу гдје су савладали домаћина са 2:1 (Р. Куман 74п, Ван Бастен 88 - Матеус 55п) и срушили му снове о финалу и новом трофеју. Повратак СССР-а на евросцену након 16 година донио им је пласман у полуфинале гдје су надиграли Италију са 2:0 (Литовченко 58, Протасов 62). 

Финале је одиграно на Олимпијском стадиону у Минхену и први пут се десило да се у финалу нађу екипе из исте групе. Овај пут Холанђани су славили са 2:0 головима Руда Гулита у 32. и Марка ван Бастена у 54. минуту. Тај други гол, који је био посљедњи на првенству један је од најбољих икада виђених. 

Наиме, славни Ван Бастен који је у том тренутку био можда и најбољи нападач свијета сјајним волејом, након центаршута са лијеве стране Арнолда Мирена, из тешке позиције савладао је Рината Дасајева који је тада био један од најбољих голмана свијета. „Лале” су коначно стигле до првог великог трофеја након што су губиле финала свјетских првенстава 1974. од Западне Њемачке и 1978. од Аргентине. 

Побједничку екипу као селектор предводио је славни Ринус Михелс који је исту функцију обављао и на СП 1974. године. Њему се приписује идеја и тактика „тоталног фудбала” коју је развио седамдесетих година прошлог вијека. 

Сваки тим могао је да пријави по 20 фудбалера за ЕП, а у финалу су играли Ханс ван Брукелен, Бери ван Аерле, Франк Рајкард, Роналд Куман, Адри ван Тигелен, Гералд Ваненбург, Јан Вутерс, Арнолд Мирен, Ервин Куман, Руд Гулит (капитен) и Марко ван Бастен. На клупи су остали Јоп Хеле, Вилберт Сувријн, Џон ван т'Штип, Џон Босман, Вим Кифт, док су у саставу још били Сјак Трост, Арон Винтер, Вим Коверманс и Хендри Крицен. Маскота шампиона био је зец Берни. 

Идеалних 11

У идеалном тиму нашли су се Ханс ван Брукелен (Холандија), Ђузепе Бергоми (Италија), Паоло Малдини (Италија), Роналд Куман (Холандија), Франк Рајкард (Холандија), Ђузепе Ђанини (Италија), Јан Вутерс (Холандија), Лотар Матеус (З. Њемачка), Ђанлука Виали (Италија), Руд Гулит (Холандија) и Марко ван Бастен (Холандија).

Холанђанину све почасти: Феноменални Ван Бастен

Више него икада на једном мјесту окупио се велики број феноменалних фудбалера, а први међу њима био је Марко ван Бастен. 

Холанђанин је проглашен за најбољег играча и најбољег стријелца. На ЕП постигао је пет голова. Енглези су га добро запамтили јер је против њих уписао хет-трик потом је у полуфиналу дао гол Нијемцима за пролазак у финале гдје је такође био стријелац против СССР-а једним од најљепших голова у историји европских првенстава. 

Рођен је 31. октобра 1964. у Утрехту и са 17 година почео је сениорску каријеру у Ајаксу да би 1987. постао члан Милана и заједно са земљацима Франком Рајкардом и Рудом Гулитом чинио чувени трио „росонера”. Каријеру је завршио 1995. након великих проблема са повредом скочног зглоба. За репрезентацију Холандије одиграо је 58 утакмица и постигао 24 гола. 

Без црвеног картона

Европско првенство у Западној Њемачкој протекло је без иједног црвеног картона. На 15 одиграних утакмица нико није зарадио искључење као што је то био случај 1980. године, односно 1960, 1964. и 1972. када нису игране групне фазе. 

Крај за источне Нијемце

Посљедњи пут у квалификацијама је наступила репрезентација Источне Њемачке која се 1990. ујединила са Западном Њемачком. ДДР је био други у групи са СССР-ом, Француском, Исландом и Норвешком. ДДР никад није играо на ЕП, а осам пута су играли квалификације. 

Стадиони: Рекорд по гледаности

Рекорд по броју гледалаца оборен је на овом Евру. Ниједан од осам стадиона на којима су игране утакмице није имао капацитет мањи од 60.000 и сви су били добро попуњени. 

На трибинама је било укупно 849.844 гледаоца односно 56.656 по мечу што је драстичан скок у односу на претходно ЕП у Француској када је у просјеку 39.978 гледалаца било на трибинама. 

Југославија у квалификацијама: „Албион” испред „плавих”

Југославија није успјела да се домогне наступа на Европском првенству, а за то су крива два пораза од Енглеске. „Плави” су у групи били са Сјеверном Ирском и Турском коју су побиједили у првом мечу квалификација 29. октобра 1986. године на сплитском „Пољуду” са 4:0, уз хет-трик Златка Вујовића (25, 33, 83) и првенац Дејана Савићевића (73) који је дебитовао у том мечу. 

Двије седмице касније уписан је пораз на „Вемблију” 0:2 (Мабут 21, Андерсон 57). Услиједиле су везане побједе над Сјеверним Ирцима, прво у Белфасту са 2:1 (Стојковић 47, Вујовић 80 - Кларк 40), као и на сарајевској „Грбавици” резултатом 3:0 (Вокри 12, 34, Хаџибегић 74п). 

Одлучујући меч игран је на стадиону Црвене звезде 11. новембра 1987. и претрпљен је тежак пораз 1:4, а гости су водили са 4:0 већ у 25. минуту головима Бирдслија (3), Барнса (17), Робсона (20) и Адамса (25), док је почасни гол за домаћина дао Срећко Катанец у 80. минуту. 

Ту су угашене све наде да ће чета Ивице Осима који је постављен за селектора пред почетак квалификација видјети Западну Њемачку. Квалификације су окончане гостујућом побједом над Турском 3:2 (Радановић 5, Катанац 40, Хаџибегић 54п - Јуфус 68, Фејаз 73). 

„Плави” су заузели друго мјесто са осам бодова, иза „гордог Албиона” који је скупио 11, док је Сјеверна Ирска имала три, а Турска два бода.
 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.