„Гласов” водич кроз европска фудбалска првенства - Југославија 1976: Паненка за сва времена

“Плави” су били учесници три од четири претходна првенства Старог континента па су сада добили част да исто организују. Квалификације су почеле 1974. године и на старту су се поново нашле 32 селекције које су биле подијељене у осам група са по четири селекције. Пут до завршнице Југославија је тражила против Шведске, Норвешке и Сјеверне Ирске, што је на прву дјеловало као не баш тежак посао, јер је тадашњи национални тим важио за један од бољих у свијету, а то се на крају и обистинило јер је уписан само један пораз. Почело је побједом против Норвежана на стадиону ЈНА (3:1) головима Момчила Вукотића и Јосипа Каталинског, а онда је услиједио хладан туш у Белфасту, гдје је домаћин славио са 1:0. То је тргнуло “плаве” који су до краја уписали све побједе. Прво гостујуће над Шведском (2:1) головима Каталинског и Звонка Ивезића и Норвешком (3:1) уз поготке Ивана Буљана, Владислава Богићевића те Ивице Шурјака, да би потом код куће били бољи од Швеђана са 3:0 (Бранко Облак, Фрањо Владић, Драгутин Вабец) и Сјеверних Ираца резултатом 1:0 (Облак). Најбољи стријелац ове групе био је Каталински са три гола. Четвртфинале је донијело обрачун са Велсом који је побијеђен у Загребу са 2:0 (Вукотић 1, Попивода 57), а реми 1:1 изборен је у Кардифу уз гол Каталинског из пенала, а Јан Еванс је био стријелац за домаћина.

Финални турнир одржан је од 16. до 20. јуна, а поред Југославије наступ су изборили браниоци титуле Западни Нијемци, док је дебитант била Холандија, а Чехословачка заиграла други пут након 1960. Љубитељи фудбала широм Европе надали су се репризи финала са Свјетског првенства двије године раније, када су “панцери” надиграли “лале”, али до тога није дошло. Полуфинална утакмица Југославија - Њемачка са београдске “Маракане” и даље се препричава, а након ње остале су изреке “Нијемци су увијек Нијемци” и “Игра се све док судија не свира крај”. Наиме, домаћин је водио са 2:0 на полувремену головима Попиводе у 19. и Драгана Џајића у 30. минуту, а онда је услиједио крах. Актуелни шампиони Европе и свијета показали су квалитет. Прво је Хајнц Флохе смањио на 2:1 у 64, да би Дитер Милер у 82. минуту донио изједначење. Исти играч дао је још два гола, у 115. и 119. минуту, чиме је растужио комплетну фудбалску јавност у Југославији која је вјеровала у пролаз након бриљантног првог полувремена. Друго полуфинале играно је на загребачком “Максимиру”. Чехословачка се вратила на велику сцену и била је аутсајдер на шампионату, гдје су веће шансе даване шампионима Нијемцима као и вицешампионима свијета Холанђанима, те домаћину Југославији. “Кнедличке” су морале играти продужетке јер је након 90 минута меча са Холанђанима било 1:1, а онда су дали два гола за 3:1.

Велику битку са Холанђанима у борби за треће мјесто водила је Југославија, а за разлику од полуфинала, сада је она стизала предност ривала. Головима Руда Гелса у 27. и Вилхелмуса ван де Керкофа у 39. минуту “лале” су водиле са 2:0, да би Каталински у 43. смањио на 1:2, а Џајић донио реми у 82. минуту. Ипак, Гелс је у 107. минуту донио предност свом тиму коју су сачували до краја.

Комшијско финале је донијело борбу Давида и Голијата. Њемачка је била апсолутни фаворит, али се није прославила и поновила им се ситуација из полуфинала. Головима Јана Швехлика у осмом и Карола Добијаша у 25. минуту Чехословаци су водили са 2:0, да би Дитер Милер смањио на 2:1 у 28. минуту, а продужетке изборио Бернд Холценбајн у 89. Побједника није било након 120 минута, а онда су на ред дошли пенали. Редом су погађали Маријан Масни, Рајнер Бонхоф, Зденек Нехода, Хајнц Флохе, Антон Ондруш, Ханс Бонгартц и Ладислав Јуркемик док је Ули Хенес био непрецизан. Лопту је потом узео Антонин Паненка и златним словима уписао своје име у историју фудбала. Он се затрчао према лопти, голмана послао у десну страну, а онда је само лагано “поткопао” и она је у лаганом луку по средини гола завршила у мрежи за енормно славље. Тако изведен пенал постао је синоним за све касније који су извођени на тај начин.

Побједници

Селектор новог шампиона Европе био је Вацлав Јажек, а играли су Иво Виктор, Карол Добијаш, Јозеф Чапкович, Антојн Ондруш (капитен), Јан Пиварник, Ладислав Јуркемик, Антонин Паненка, Јозеф Модер, Јарослав Полак, Маријан Масни, Зденек Нехода, Коломан Гог, Јозеф Бармош, Павол Бирош, Душан Херда, Франтишек Весели, Јан Швехлик, Душан Галис, Ладислав Петраш, Франтишек Штамбахр, Премисл Бичовски и Александер Венцел.

Домаћин остао без трона

Као домаћин шампионата Старог континента Југославија је имала велика очекивања иако су екипе у завршници уливале страхопоштовање.

Национални тим као селектор предводио је Анте Младинић који је екипу преузео 28. новембра 1974. године од петочлане селекторске комисије која се није прославила на СП у Њемачкој, а по поразу од Холандије престао је да му важи уговор. Први пут у екипи која је играла у завршници ЕП нашли су се играчи који нису играли за клубове у Југославији. Енвер Хаџиабдић је играо за Шарлроу, Јосип Каталински (Ница), Данило Попивода (Ајнтрахт Брауншвајг), Бранко Облак (Шалке), Драган Џајић (Бастија). Поред њих у екипи су још били: Огњен Петровић, Иван Буљан, Дражен Мужинић, Ивица Шурјак, Јован Аћимовић (капитен), Јурица Јерковић, Енвер Марић, Вахид Халилхоџић, Едхем Шљиво, Фрањо Владић, Момчило Вукотић, Славиша Жунгул и Лука Перузовић.

Први аутогол

Први аутогол на завршном турниру ЕП постигнут је у полуфиналном мечу Чехословачка - Холандија (3:1). Њега је дао Чехословак Антон Ондруш у 73. минуту за изједначење 1:1, а исти играч је дао гол за свој тим у 19. минуту.

Продужеци на свим мечевима

Занимљиво је да су играни продужеци на све четири утакмице завршног турнира, што се никада раније није десило. Постигнуто је 19 голова, што чини просјек од 4,75 по мечу.

Без Совјета у финишу

Први пут СССР није наступио у завршници јер је Чехословачка била боља у четвртфиналу са 4:2 (2:0, 2:2). Након првенства постало је јасно да је постојећи формат превазиђен и да су промјене нужне па је од 1980. године уведена групна фаза на шампионату, када је осам екипа било подијељено у двије групе.

Признање најбољем стријелцу

Играти фудбал у Њемачкој и при томе се презивати Милер, одлична је основа за велике успјехе. Након што се легендарни Герд Милер због неспоразума повукао из репрезентације 1974. године, на сцену је ступио Дитер. Са само једним наступом за “панцере” стигао је на Европско првенство, гдје је заблистао као нико прије њега. Креатор је великог преокрета у полуфиналу против Југославије и први је постигао хет-трик у завршници ЕП, док је са четири гола био најбољи стријелац турнира. За “панцере” је играо од 1976. до 1978. године и у само 12 наступа уписао девет голова. Легенда је Келна за који је наступао од 1973. до 1981. године и 1978. освојио Бундеслигу и ДФБ пехар, који је узео и сезону раније са истим тимом. Каријеру је почео у Офенбах Кикерсима, док је послије Келна наступао за Штутгарт, Бордо, Грасхоперс, Сарбрикен и Офенбах.

Поред њега у идеалном тиму нашли су се играчи све четири селекције које су наступиле на завршном турниру, а то су Иво Виктор (Чехословачка), Антон Ондруш (Чехословачка), Јан Пиварник (Чехословачка), Руд Крол (Холандија), Франц Бекенбауер (Западна Њемачка), Антонин Паненка (Чехословачка), Јарослав Полак (Чехословачка), Рајнер Бонхоф (Западна Њемачка), Драган Џајић (Југославија) и Зденек Нехода (Чехословачка).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.