“Гласов” водич кроз европска фудбалска првенства - Италија 1980: Нијемци други пут на трону

Наиме, након шампионата 1976. године у Југославији било је јасно да је превазиђен модел са само четири репрезентације у завршници. Свјетско првенство окупљало је 16 најбољих селекција па је жеља челника УЕФА била да прошире такмичење јер је репрезентативни фудбал постајао све атрактивнији. Чак шест држава изразило је жељу да буде домаћин ЕП, а Енглеска и Италија су остале у ужој конкуренцији, да би 12. новембра 1977. домаћинство било додијељено “азурима” који су се сходно новим правилима аутоматски квалификовали на такмичење и нису играли квалификације у којима је наступила 31 екипа.

Поред домаћина, наступ су још изборили Енглеска, Холандија, Чехословачка, Шпанија, Белгија, Западна Њемачка као и Грчка која је била дебитант. Од бивших шампиона једино није било СССР-а. Осам екипа било је подијељено у двије групе, у првој су били Западна Њемачка, Холандија, Чехословачка и Грчка, а у другој Италија, Белгија, Енглеска и Шпанија. Побједници група ишли су у финале, а другопласирани су играли утакмицу за треће мјесто. Утакмице су игране од 11. до 22. јуна у четири града: Риму (“Олимпико” 66.341), Милану (“Сан Сиро” 83.141), Напуљу (“Сан Паоло” 81.101) и Торину (“Комунале” 71.180).

Такмичење су отворили финалисти са прошлог ЕП и Западна Њемачка је славила са 1:0 против Чехословачке голом Карл-Хајнца Руменигеа, чиме се колико-толико осветила за пораз из Београда 1976. године. Нијемци су претрпјели велике промјене у тиму и легендарни састав који је доминирао седамдесетих година отишао је у заслужену пензију, а нови играчи само су наставили по старом рецепту и отишли корак даље у односу на прошло ЕП. Били су први у групи са пет бодова, Чехословаци су имали три као и Холандија, али су били испред због боље укупне гол-разлике док су Грци остали на једном боду. Прво мјесто у другој групи заузела је Белгија која је имала четири бода, баш као и Италија, али и бољу укупну гол-разлику, трећи су били Енглези са три бода, а Шпанци су освојили само један. “Азури” су изборили друго мјесто иако су дали само један гол и то у побједи над Енглском, док су ремизирали са Шпанијом (0:0) и Белгијом (0:0).

Чехословачка и Италија играле су мало финале и након 120 минута било је 1:1 (Јуркемик 54 - Грациани 73). Чак девет серија пенала било је потребно да се добије побједник, а трагичар је био Фулвио Коловати. Након његовог шута лопту је дјелимично одбранио голман Јарослав Нетоличка јер је прошла испод њега и дјеловало је као да је прешла гол-линију. Италијани су говорили да јесте, али судија Ерих Линемајер из Аустрије је рекао да нема гола. Један од пенала за Чехословаке изводио је Антонин Паненка који је четири године раније извео најчувенији пенал на свијету, али овај пут није лопту лагано “поткопао” већ је снажно шутирао. Финале одиграно на “Олимпику” донијело је репризу полуфинала из 1972. године, када су се такође састали Нијемци и Белгијанаци, а и резултат је био исти. Био је то 15. међусобни сусрет ове двије екипе и десета побједа “панцера”. Њемачка је повела у десетом минуту голом Хорста Хрубеша, да би изједначио Рене Вандерејкен у 75. из пенала. Побједу “елфу” донио је Хрубеш својим другим голом у 88. минуту.

Финални сусрет шампиони су одиграли у сљедећем саставу: Тони Шумахер, Ули Штилике, Бернард Диц (капитен), Карлхајнц Ферстер, Манфред Калц, Ханс-Петер Бригел, Бернд Шустер, Ханси Милер, Карл-Хајнц Румениге, Хорст Хрубеш и Клаус Алофс, док је Бернхард Кулман ушао као замјена. Селектор је био Јуп Дервал.

Југославија без наступа на Апенинима

Два уводна пораза

кобна по “плаве”

Након четвртог мјеста на ЕП 1976, којем је била домаћин, Југославија није успјела да избори наступ у Италији, гдје је 12 година раније заузела друго мјесто.

Жријеб је “плаве” смјестио у групу са Шпанијом, Румунијом и Кипром, а такмичење су отворили са два пораза, што је практично значило и опроштај од првенства. Прва утакмица одиграна је 4. октобра 1978. године на “Максимиру” против Шпаније која је славила са 2:1 (Хуанито 10, Сантиљана 20 - Халилхоџић 45), да би нови шок услиједио у Букурешту три седмице касније, када је домаћин био бољи са 3:2 (Самеш 62, 68, Јорданеску 75п - Петровић 22 п, Десница 90). То је коштало посла селектора Анту Младинића, на чије мјесто је сјео Дражен Јерковић. Побједе су забиљежене у преостале четири утакмице. Прво је надигран Кипар у гостима са 3:0 (Вујовић 40, 79, Шурјак 82 п), као и Шпанија на “Местаљи” резултатом 1:0 (Шурјак 5). Реванш Румунији 2:1 (Вујовић 48, Слишковић 50 - Радукану 79) услиједио је 31. октобра 1979. на стадиону у Косовској Митровици, док је Кипар побијеђен у Новом Саду са 5:0 (Крањчар 32, 50, Вујовић 60, Петровић 75, Савић 87). Југославија је заузела друго мјесто у групи са осам бодова, док су Шпанци били први са бодом више. Румунија је имала шест, а Кипар само један. Златко Вујовић и Карлос Сантиљана били су најбољи стријелци групе са по четири гола.

Идеалних 11

Свака репрезентација могла је да пријави 22 фудбалера за ЕП. Идеални тим чинили су играли из три репрезентације, а у њему су се нашли: Дино Зоф (Италија), Клаудио Ђентиле (Италија), Гаетано Скиреа (Италија), Ханс-Петер Бригел (З. Њемачка), Карлхајнц Ферстер (З. Њемачка), Јан Кулеманс (Белгија), Марко Тардели (Италија), Ханси Милер (З. Њемачка), Бернд Шустер (З. Њемачка), Хорст Хрубеш (З. Њемачка) и Карл-Хајнц Румениге (З. Њемачка).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.