„Гласов” водич кроз европска фудбалска првенства - Италија 1968: Југославија стала против „азура”

Умјесто дотадашњег Европског купа нација понио је име Европско првенство, а као и претходна два почео је квалификацијама које су доживјеле одређене промјене. 

За разлику од претходна два првенства, када су квалификације игране по нокаут систему, сада су уведене групе након којих је играно четвртфинале. За овај турнир пријавила се 31 екипа, биле су подијељене у седам група са по четири екипе и једном групом са три тима, а побједник групе играо је четвртфинале. 

Југославија се нашла у групи четири са Западном Њемачком и Албанијом. Први меч „плави” су одиграли 3. маја 1967. године на стадиону Црвене звезде и голом Јосипа Скоблара у 67. минуту славили са 1:0 против Нијемаца. Затим су 11 дана касније побиједили Албанију (2:0) у гостима са два гола Славена Замбате. 

Хладан туш десио се 7. октобра исте године, када је уписан пораз од „панцера” у Хамбургу (1:3). Замбата је постигао једини гол за Југословене у 46. минуту, док су за домаћина погађали Ханес Лер (10), Герд Милер (71) и Уве Зелер (86). 

Након тога „плави” су се консолидовали и лако изашли на крај са Албанијом на стадиону ЈНА коју су добили резултатом 4:0 уз два гола Ивице Осима (48, 82), те по једним Едина Спрече (44) и Војина Лазаревића (56). 

Реми без голова Албаније и Западне Њемачке у Тирани означио је да ће Југославија бити прва на табели са шест бодова, Нијемци су остали на пет, а Албанци на једном. Та позиција за противника у четвртфиналу донијела јој је Француску. 

Свима је у сјећању био незаборавни полуфинални меч првог ЕП када су момци са Балкана надиграли „галске пијетлове”. Прва утакмица одиграна је 6. априла 1968. на „Велодрому” у Марсељу и завршена без побједника, 1:1. 

Голом Вахидина Мусемића у 66. минуту повели су гости, да би Флери ди Нало поставио коначан резултат 12 минута касније. 

У реваншу 24. априла на београдској „Маракани” постојао је само један тим, и то домаћи. Већ у 32. минуту било је 4:0 за Југославију која је повела голом Илије Петковића у трећем минуту. Мусемић је повећао на 2:0 у 13, а минут касније Драган Џајић донио предност од 3:0, да би Петковић по други пут био стријелац у 32. минуту. 

Само минут касније Ди Нало је смањио на 4:1, а Мусемић је у 79. минуту поставио коначан резултат. 

То четвртфинале било је увертира за завршни турнир који је одржан од 5. го 10. јуна и то први пут у три града, Риму, Напуљу и Фиренци. Југославији је ово био други наступ на завршним турнирима, вицешампиону СССР-у трећи, док су Енглеска и Италија дебитовале. 

Прво полуфинале донијело је велику борбу домаћина и Совјета који нису постигли гол током 120 минута. Сходно тадашњим правилима, нису извођени пенали, већ је побједник одлучен бацањем новчића и Италијани су имали више среће па су прошли у финале. 

Противник Југославије била је Енглеска, актуелни шампион свијета из 1966. године.  

Џајић је бљеснуо у 86. минуту, када је постигао једини гол вриједан проласка у финале. 

У мечу за треће мјесто славили су Енглези са 2:0 против Совјета головима Бобија Чарлтона и Џефа Харста, док је финале донијело велику битку на Олимпијском стадиону у Риму. 

Југославија је повела са 1:0 голом Џајића у 39. минуту, да би у 80. изједначио Анђело Доменгини. Како побједника није било након продужетака, морала је да буде одиграна нова утакмица. 

Тако је два дана након првог финалног меча (10. јун) Рим поново био поприште битке. Овај пут домаћин је био бољи и славио је резултатом 2:0 головима Ђиђија Риве и Пјетра Анастасија, док је селектор био Ферућио Валцареги. 

Југославију је на овом првенству са клупе предводио легендарни Рајко Митић који је за други меч направио само једну измјену у тиму. 

Умјесто Илије Петковића заиграо је Идриз Хошић, док су Илија Пантелић, Мирсад Фазлагић, Благоје Пауновић, Драган Холцер, Милан Дамјановић, Добривоје Тривић, Мирослав Павловић, Јован Аћимовић, Вахидин Мусемић и Драган Џајић одиграли оба меча. 

Међу окупљенима су још били Боривоје Ђорђевић, Рудолф Белин, Радомир Вукчевић, Ратомир Дујковић, Рајко Алексић, Младен Рамљак, Љубомир Михајловић, Ивица Брзић и Бошко Антић.

Идеални тим

Пет фудбалера побједничког тима чинили су идеални тим шампионата, док су три члана била из редова „плавих”. 

У њему су се нашли Дино Зоф (Италија), Боби Мур (Енглеска), Ђаћинто Факети (Италија), Алберт Шестерњов (СССР), Мирсад Фазлагић (Југославија), Анђело Доменгини (Италија), Сандро Мацола (Италија), Ивица Осим (Југославија), Џеф Харст (Енглеска), Ђиђи Рива (Италија) и Драган Џајић (Југославија). 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.