„Гласов” водич кроз европска фудбалска првенства - Белгија 1972: Нијемци најавили доминацију
Четврто Европско првенство одржано је у Белгији која је жељела да понови успјех своја два претходника, Шпаније и Италије које су пред својим навијачима стизале до титула.
Квалификације су почеле 7. октобра 1970. године и 32 национална тима нашла су се на жријебу па је формирано осам група са по четири екипе у којима су играли двокружно (кући и у гостима) и само је побједник групе изборио право наступа у четвртфинлу.
Актуелни шампион Старог континента Италија лако је прошла групну фазу и са десет бодова била прва испред Аустрије, Шведске и Републике Ирске. Ривал у четвртфиналу била јој је Белгија. Први меч одигран је на миланском “Сан Сиру” и завршен је без голова да би у реваншу на бриселском “Емил Версу” домаћин славио са 2:1, головима Вилфрида ван Мора и Пол ван Химста, а Ђиђи Рива само је ублажио пораз. Након што су “црвени ђаволи” прошли међу четири најбоље екипе додијељена им је организација завршног турнира испред Енглеске и Италије које се нису домогле завршног турнира. Сходно тадашњим правилима у случају истог резултата након двије утакмице била је играна трећа, такозвана мајсторица што се десило у случају Мађарске и Румуније (1:1, 2:2, 2:1). Током квалификација одиграно је 105 утакмица на којима су постигнута 282 гола односно 2,69 по мечу. Најбољи стријелац био је чувени Герд Милер са седам голова, а чак седам фудбалера затресло је сопствену мрежу.
Завршни турнир почео је 14. и трајао до 18. јуна, као и претходни игран је у три града (Брисел, Антверпен и Лијеж). Белгија и Западна Њемачка биле су дебитанти на овом такмичењу, Мађарима је ово било друго учешће, а Совјетима чак четврто. СССР је наступио на свим ЕП до тада.
Оба полуфинала одиграна су у истом термину 14. јуна. Белгија је поражена од Западне Њемачке (1:2) која је тих година кренула да господари не само европском већ и свјетском сценом. Голове за “панцере” постигао је Герд Милер у 24. и 71. минуту да би Одилон Полонис у 83. поставио коначан резултат. Дуел екипа из совјетског блока које се нису међусобно баш много вољеле завшен је побједом СССР-а који је славио голом Анатолија Конкова у 53. минуту. Утакмица за треће мјесто донијела је обрачун поражених полуфиналиста. Белгија је већ у 28. минуту водила са 2:0 када је погодио Пол ван Химст, а четири минута прије њега стријелац је био Раул Ламберт.
Финале је одиграно на “Хејселу” пред 43.437 гледалаца, а био је то и политички обрачун СССР-а и Њемачке које су само 27 година раније завршиле најкрвавији сукоб у историји човјечанства. Совјети су до завршног турнира стигли тако што су били најбољи у групи са Кипром, Шпанијом и Сјеверном Ирском, а у четвртфиналу надиграли Југославију. Нијемци су били први у групи са Турском, Албанијом и Пољском да би у четвртфиналу били бољи од Енглеске. Иако су Совјети имали много више искуства са завршних турнира нису се прославили у финалу које су изгубили са 0:3, што им је било трећи пута заредом да губе посљедњу утакмицу шампионата, а само су у Француској 1960. славили у финалу. Голове су постигли Герд Милер (два) и Херберт Вимер. Двије године након прве европске титуле стигла је и друга свјетска (били прваци 1954.) и тако су постали прва репрезентација која је објединила европску и свјетску круну.
Састав шампиона
Нијемце је са клупе предводио Хелмут Шен, а финални сусрет одиграли су у сљедећем саставу: Сеп Мајер, Франц Бекенбауер, Хорст-Дитер Хетгес, Ханс-Георг Шварценбек, Паул Брајтнер, Херберт Вимер, Ули Хенес, Гинтер Нецер, Јуп Хајнкес, Ервин Кремерс и Герд Милер. Хетгес је добио предност у односу на Хан Хубера “Бертија” Фогста који је играо у полуфиналу док су још у саставу били Јирген Грабовски, Рајнер Бонхоф, Михаел Бела, Јоханер Лер, Хорст Кепел и Волфганг Клеф.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
