“Гласов” водич кроз европска фудбалска првенства - Француска 1984: “Триколори” на трону

“Триколори” се нису прославили 1960. године, када су уписали два пораза и завршили као четврти, док су сада жељели да на домаћем терену стигну до титуле, у чему су и успјели. 

Противкандидат Француској за организацију ЕП била је Западна Њемачка, али је УЕФА 10. децембра 1981. одлучила да шампионат буде одржан у земљи “галских пијетлова”. То је значило да су Французи аутоматски изборили наступ у завршници, док се седам преосталих тимова пробило кроз квалификације. Међу њима је била и Југославија која се вратила на ЕП након што није играла у Италији четири године раније. 

“Плави” су били у групи четири заједно са Велсом, Норвешком и Бугарском, док се и даље препричава једна од најчувенијих утакмица коју је Југославија икада одиграла. У питању је меч са “Пољуда” у којем је домаћин славио резултатом 3:2 против Бугарске. 

Ипак, све је кренуло лоше јер је уписан пораз на гостовању код Норвешке 1:3 (Том Лунд 5, Ларсен Окланд 67, Аге Хареиде 88 - Душан Савић 74) 13. октобра 1982. године. Гостујући тријумф над Бугарима (1:0) голом Ненада Стојковића вратио је наду, али је реми у Титограду са Велсом 4:4 (Звјездан Цветковић 14, Звонко Живковић 17, Златко Крањчар 37, Миодраг Јешић 66 - Брајан Флин 6, Јан Раш 38, Џозеф Џонс 70, Роберт Џејмс 80) удаљио плаву чету од Евра. 

Поклапање осталих резултата дало је нову прилику Југословенима који су на ЈНА надиграли Норвежане (2:1) погоцима Златка Вујовића (21) и Сафета Шушића (40), да би реми са Велшанима 1:1 (Роберт Џејмс 54 - Мехмед Баждаревић 81) додатно закомпликовао ситуацију. 

Све је рјешавала утакмица посљедњег кола у Сплиту 21. децембра 1983. године. Побједник меча ићи ће на ЕП, а реми одговара Велсу који ће у том случају путовати у Француску, а Југославија и Бугарска ће остати код куће. 

Гости су повели голом  Божидара Искренова у 28. минуту, да би Сушић изједначио у 31, а потом у 53. минуту донио предност домаћину. Ново изједначење донио је Георги Димитров у 60. минуту. А онда је услиједила драма када “више није било времена ни за шта”. 

Мало је недостајало да Југославија прими гол након грешке голмана Зорана Симовића, а онда је легендарни спортски коментатор Младен Делић изговорио своју чувену реченицу описујући дешавања на терену: “Нема више времена за било шта, нема времена, 45:38… Вујовић, Вујовић и ево шанса, ГОЛ! Гол, људи, па је ли то могуће?! Лудница, шта је ово?! 

Шта ће се ово догодити?! 3:2, па људи, шта је ово, шта је ово! Радановић, Радановић, Радановић!!! Па је ли то могуће, људи моји, каква срећа, ма је ли то могуће, тресу се трибине!” 

Тај гол Љубомира Радановића одвео је Југославију на ЕП. Упркос великој еуфорији “плави” су се провели као боси по трњу и групну фазу су завршили без бода. 

Прво су поражени од Белгије са 0:2 (Ервин Ванденберг 28, Жорж Грин 45) да би потом услиједио потоп против Данске 0:5. Френк Арнесен дао је два гола (8, 69п), а по један Клаус Бергрен (16), Пребен Елкјар (82) и Џон Лауридсен (84). Велика битка виђена је у мечу са Французима који у славили са 3:2 уз хет-трик Мишела Платинија (59, 62, 77) док су за Југу голове дали Милош Шестић у 32. и Драган Стојковић у 84. минуту из пенала. 

Французи су поред те побједе славили и против Данске (1:0), те Белгије (5:0) за прво мјесто у групи. Формат такмичења на овом ЕП био је мало промијењен у односу на претходно па је први тим из групе играо полуфинале са другопласираним тимом из друге групе, а укинута је утакмица за треће мјесто. 

У групи два нашли су се бранилац титуле Западна Њемачка, Шпанија те дебитанти Португалија и Румунија. Шпанци су били први са четири бода, колико су скупили и Португалци, али је “фурија” била испред јер је дала гол више. Нијемци су били трећи са три бода, док су Румуни освојили само један. 

Полуфинала су донијела борбе у 120 минута и једно извођење пенала. Након 90 минута једног од најбољих мечева у историји ЕП између Француске и Португалије било је 1:1, да би у продужецима пала три гола и домаћин је прошао даље са 3:2 (Домерг 24, 114, Платини 119 - Жордао 74, 98). Данци и Шпанци су играли 1:1 (Лерби 7 - Маседа 67) да би у петој пенал серији Елкјар био непрецизан и “фурија” се радовала (5:4). 

“Парк принчева” по други пут био је домаћин финала и то 27. јуна. Шпански селектор Мигле Муњоз није могао да рачуна на Маседу и Рафаела Гордиља. 

Драме није било много, јер је домаћин доминирао и славио са 2:0 головима Платинија у 57. и Бруне Белона у 90. минуту. Била је то њихова прва велика титула до које их је као селектор предводио Мишел Идалго, док су у екипи били Жоел Батс, Мануел Аморос, Жан-Франсоа Домерг, Максим Босис, Патрик Батистон, Луис Фернандез, Жан-Марк Ферери, Данијел Браво, Бернар Генгини, Мипел Платини (капитен), Бруно Белон, Алан Жирес, Дидије Сикс, Жан Тигана, Ивон ле Ру, Доминик Рошето, Бернар Лакомб, Тијери Тисо, Филип Бержеро и Алберт Руст.

Посљедњи плес “плавих”

Колико год то чудно звучало, био је то посљедњи наступ Југославије на ЕП под тим именом. За ЕП 1988. нису се квалификовали, док су 1992. враћени из Шведске. Екипу је као селектор у квалификације повео Тодор Веселиновић којем је истекао уговор након ЕП. 

Свака селекција могла је да има по 20 фудбалера у екипи, а у “плавој” чети су били Зоран Симовић, Ненад Стојковић, Мирсад Баљић, Срећко Катанец, Валимир Зајец (капитен), Љубомир Радановић, Милош Шестић, Иван Гудељ, Сафет Сушић, Мехмед Баждаревић, Златко Вујовић, Томислав Ивковић, Фарук Хаџибегић, Марко Елснер, Бранко Миљуш, Драган Стојковић, Јосип Чоп, Стјепан Деверић, Сулејман Халиловић и Борислав Цветковић. “Плави” су везали чак шест пораза на завшницама ЕП. 

Стадиони у Француској: Утакмице у седам градова

За разлику од првог ЕП 1960. када се играло у Паризу и Марсељу, сада су утакмице игране на седам стадиона. 

Домаћини шампионата представили су идеју да репрезентације играју утакмице на различитим стадионима да би се што више повезали са локалним становништвом и да би одзив публике био што већи јер се то није десило у Италији четири године раније

Организатори су успјели у својој идеји па је просјечна посјећеност повећана за неких 15.000 гледалаца у односу на претходни шампионат. Укупно је на трибинама било 599.669 гледалаца, односно 39.978 по мечу. Домаћини утакмица били су Париз („Парк принчева”, капацитет 48.360), Марсељ („Велодром”, 55.000), Лион („Жерлан”, 51.860), Сент Етјен („Жофроа Гишар”, 48.274), Ланс („Феликс Болар”, 49.000), Нант („Ла Божоар”, 52.923) и Стразбур („Стадион де ла Мејно”, 42.756). 

Ле Ру први искључени

Француз Ивон ле Ру постао је први фудбалер који је искључен у финалу ЕП. 

Прво му је у 54. минуту судија Војчех Христов из Чехословачке показао жути картон, да би затим у 85. добио други жути, односно црвени картон и тако се уписао у историју. 

Маскота Пено

Званична маскота првенства био је пијетао Пено у бојама француске заставе. Прва маскота шампионата Европе био је Пинокио који је презентован четири године раније у Италији. 

Статистика: Двије „петарде”

Одиграно је 15 утакмица на којима је постигнут 41 гол, што чини просјек од 2,73 по мечу. На чек пет утакмица виђено је по пет голова (Данска - Југославија 5:0, Француска - Белгија 5:0, Француска - Југославија 3:2, Данска - Белгија 3:2, Француска - Португалија 3:2), док је само једна завршена без погодака (Западна Њемачка - Португалија).

Француз обиљежио шампионат: Платини као нико прије њега

Прво име шампионата у Француској био је славни Мишел Платини. Његових девет голова на завршном турниру још нико није надмашио и први је фудбалер који је на ЕП постигао два хет-трика. 

То је учинио против Белгије и Југославије, док је по још један гол дао Данцима, Португалцима и Шпанцима, односно био је стријелац у свих пет утакмица. Легендарни Француз проглашен је за најбољег играча шампионата и та награда је први пут уведена на том ЕП. 

Рођен је 21. јуна 1955. године у градићу Жоф на сјевероистоку Француске. Од 1972. до 1979. године био је члан Нансија, потом је три сезоне играо за Сент Етјен, а онда до 1987. био члан Јувентуса када је окончао каријеру. За репрезентацију Француске одиграо је 72 утакмице и постигао 41 гол. 

Био је и селектор „триколора” од 1988. до 1992. године, док је од 2007. до 2015. био предсједник УЕФА коју је морао да напусти због финансијског скандала и корупције. Поред Платинија у идеалном тиму шампионата још су се нашли Харалд Шумахер (З. Њемачка), Мортен Олсен (Данска), Жоао Пино (Португалија), Андреас Бреме (З. Њемачка), Карлхајнц Ферстер (З. Њемачка), Френк Арнесен (Данска), Алан Жирес (Француска), Жан Тигана (Француска), Фернандо Шалана (Португалија) и Руди Фелер (З. Њемачка).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.