Зов дивљине и игра с алигаторима

Београђанка, некада истакнута чланица Народног покрета "Отпор", који је водио одсутну битку, уочи изборне 2000, са режимом Слободана Милошевића, а данас директор огранка аустријске агенције "Hauska&parner". Од краја 2008. године, овенчана је и титулом амбасадора најпознатијег планетарног сајта љубитеља путовања Couchsurfing.

Она за "Глас Српске" објашњава да овај сајт, преведено на наш језик "Сурфовање по кревету", представља Интернет састајалиште стотина хиљада људи, који обожавају да путују широм планете, а за то никад довољно новца. 

- За одлазак Интернет пријатељу довољна је карта за пут и мало пара да се нађе, јер сви ови светски путници у земљи коју одаберу као дестинацију, имају смештај и храну код домаћина. То је и почетак фантастичне авантуре, која траје дуже од агенцијских туристичких путовања, а сви који крену овим путем, обиђу оно што никада не би у једној таквој програмираној тури - објашњава амбасадор, која је захваљујући овом Интернет дружењу видела предивне пределе у које цивилизација није стигла и доживела, али и моменте од којих се "леди крв у жилама".

Једна од опасних ситуација у којој се нашла, десила се у Кенији, када се са тадашњим момком, Италијаном Лоренцом, враћала из села племена Масаи.

У том делу ове афричке земље асфалта нема, па их је црнопути возач, изнајмљеним џипом, проводио кроз непрегледне саване. 

- Негде уочи поноћи улетели смо у кишу и олују, а точкови нашег аута су се заглавили у дубоком блату. У тренутку када смо хтели да изађемо и пробамо да извучемо џип, возач је почео панично да виче и показује на прозоре кола. Угледали смо мноштво светлуцавих очију и схватили да се налазимо у обручу гладних лавова. Возач иначе припадник Масаиа, који су до забране државних власти следили вековну традицију да младић не може да се ожени док не устрели "цара животиња", није престајао да урла: "Лавови, лавови, готови смо, умиремо". И уместо да ми паничимо усред сабласног мрака и у трави вишој од нашег возила, још смо морали да смирујемо младића који није престајао да понавља да нас нико неће наћи и да ћемо скончати сред саване – присјећа се Весна.

Ипак у таквим ситуацијама мозак ради много брже, а идеје за избављење из смртоносног обруча смењују једна другу. У тренутку им је синула идеја да би могли да покушају с дозивањем помоћи, мобилним телефоном.

По узбуђењу, као и подручју планете у које је ретко која људска нога крочила, равно је и Веснино претходно путовање у Бразил и поход на џунгле Aмазоније, што се мало ко од туриста усуђује.

- Одлазак у прашуму је више од авантуре, јер се тамо живи потпуни живот дивљине: без хране, питке воде, купатила и свих благодети савремене цивилизације – објашњава наша саговорница.

Од водича је брзо научила које су биљке прави мали резервоари питке воде и како да их засече ножем да би утолила жеђ. За храну су морали да се сналазе баш као у филмовима, ловом и пецањем, а од многобројних дивљих звери, да се бране баш како то чине нека урођеничка племена.

- Спавање под ведрим небом је подразумевало заштиту ватром, па смо се увече штитили обручем пламена око нас - присећа се.

Била је једна од ретких у групи, која се усудила на сплаварење прашумском реком пуном вртлога, чија бујица просто баца дрвено пловило са једне на другу страну воде. Не само да се играла са малим алигаторима, већ је имала више храбрости од многих мушкараца, који су пошли за овим зовом дивљине, али се нису усудили да у руке узму једну од најопаснијих змија света.

Захваљујући причи чланице Couchsurfing-а, сазнала је да у овим беспућима живе индијанска племена и није хтела назад док не оде до њихових насеобина дубоко у џунгли.

- Била сам фасцинирана аутентиком старог начина живота. Улазећи у њихово село, осетила сам се као да сам се вратила у 17. век – преноси нам утиске.

Додаје да су Индијанци џунгле занимљиви људи, који не знају ниједан данашњи језик, већ причају неким својим.

Нама су, међутим, одмах наметнули неки свој говор тела с којим смо успевали да се споразумевамо. Врло су гостољубиви и нису дозволили да одемо док не пробамо сва њихова јела. Сиромашни су и хране се највише јелима од брашна, додајући неке биљке. Пеку их на ватри у земљаним посудама – препричава боравак у срцу непроходних предела.

Ова путовања су само део мноштва предела које је видела наша саговорница уз помоћ Couchsurfingа и стекла бројна пријатељства са људима свих раса, вера и нација.

- Били смо у пределима, где ниједан турист никада није стигао и представљали велико изненађење за црнопуту дечицу тог племена, која нису могла да схвате да постоје људи беле коже и косе која није црна – прича Весна.

Њена препорука су егзотичне дестинације које су, уз помоћ сајта, неколико пута јефтиније од понуда туристичких агенција. 

- Људи са Балкана су све активнији на Couchsurfing-у. За сада предњаче чланови из Србије и Хрватске, трећа је БиХ, па Македонија - завршава причу.

Зато, ако и ви волите путовања, не дозволите да авантуре буду привилегија само најхрабријих.

Ноћење у гаражи

Једна од врло необичних ситуација Весни се десила у Најробију код свог домаћина, посланика, врло гостољубивог, али...

- Знали смо да је становништво у Кенији, генерално, врло сиромашно, али нисмо ни помислили да је стан државног посланика у ствари гаража и да ћемо у тој просторији без прозора да спавамо са њим, супругом и двоје деце. Ту нема ни воде, па смо за купање чекали његову супругу да донесе воду у великом лонцу, на плус 50 степени Целзијусових  – прича она.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.