Злочини који су шокирали регион: Данас на Цетињу, сутра било гдје

Овај стравичан злочин, који се десио 12. августа, одмах је постао главна вијест у региону и многи су се у невјерици питали шта се то десило и да ли је морало да буде тако.

Социолог Владимир Васић истиче да је овакве стравичне злочине тешко предвидјети. Тврди да на психологију људи на нашем подручју утичу послијератне трауме, те да још увијек у кућама има пуно оружја, што може довести до трагедија.

Наглашава да друштво углавном само сагледава посљедице, док не гледа узроке, а трагедије као на Цетињу су прескупе да их допустимо.

- Превише смо се забавили својим индивидуализмом, а не можемо једни без других. Још увијек смо доста конзервативно друштво и психолошке проблеме не рјешавамо код љекара већ неким алтернативним методама. Ово што се десило на Цетињу може се десити било гдје и није продукт нормалне психе - рекао је Васић.

Нагласио је да је у нашем друштву доста лицемјерја и да тек када се нешто деси, сви онда све знамо, а прије тога ћутимо на насиље.

- Углавном нећемо да укажемо на неке проблеме и насиље за које знамо. Људи када виде неко насиље, као што је породично, углавном ћуте и окрећу главу. Понашамо се неодговорно и мало лицемјерно - казао је Васић “Гласу Српске”.

Напоменуо је да, нажалост, живимо у свијету који намеће индивидуалност и патолошку самосталност.

- Све мање имамо времена за друге и међусобни, па и породични односи су захладњели. Из тог захлађења произлази патологија из које настају лоше ствари који се десе. Људима недостаје разговора и емпатије - рекао је Васић.

Крвави пир

Вук Бориловић је свој крвави пир започео ујутро у стану својих подстанара, гдје је усмртио трочлану породицу Мартиновић. На вратима је убио једанаестогодишњег дјечака, потом његовог три године млађег брата, а онда кроз прозор пуцао у њихову мајку Наташу Пајовић Мартиновић. Након што их је усмртио, позвао је њиховог оца и супруга Милоша Мартиновића и рекао му: “Побио сам и твоју и моју фамилију.” Потом је у наредних 45 минута, у укупно 80 метара раздаљине од његове куће, сијао смрт, убио је још седморо људи и ранио шесторо. Послије Наташе и њене дјеце, у сљедећој комшијској кући је убио старије суграђане Данијелу и Димитрија Дрецуна и тешко ранио њиховог унука Александра Дрецуна. На прагу те куће убио је и њиховог сина Рајка Дрецуна. Бориловић је убио и комшију Милана Митровића, потом и свог ујака Горана Ђуришића, а онда је силазећи низ улицу усмртио и комшинице Александру и Данијелу Радуновић. Затим је, опасан са два реденика метака и пушком у руци, скренуо према кући комшије И. Ј. и позвао га да изађе напоље. Ранио је још четворо комшија: Славицу Звицер, Филипа Ђурковића, Милеву Рамадановић и Даринку Челебић, као и полицајца Љубишу Максимовића, који је покушавао да га савлада. Њега је у даљем “сијању смрти” спријечио Ненад Калуђеровић, обични грађанин, који га је усмртио.

Након стравичне трагедије многи Цетињани, још увијек шокирани злочином, причали су да је Бориловић важио за мирног момка, који потиче из поштене породице. Међутим, на површину су испливале и друге приче, како је он у посљедње вријеме био упадљиво повучен и подозрив према комшијама и да је наводно сумњао да га поткрадају. Поједини мјештани насеља у којем је живио говорили су да је имао психичких проблема и да је због тога требало на дан масакра да иде на преглед у психијатријску болницу у Котору.

Отац монструм

Овај случај, нажалост, није једини бруталан злочин због којег је занијемјела јавност широм региона. Слична трагедија десила се 24. септембра 2021. године када је Харалд Копиц у загребачким Млиновима убио своје троје дјеце, па покушао да пресуди себи. Преживио је и дочекао суђење и пресуду од 50 година затвора, коју му је почетком јуна ове године изрекао загребачки Жупанијски суд. Монструозни отац дјецу је прво омамио таблетама, а потом угушио. Како је истрагом утврђено, дјецу је прво истуширао, а потом ставио 30 таблета лијека “диазепам” у топли какао који су дјеца попила, након чега их је усмртио. Копиц је након убиства тврдио да му је тешко и да му је жао што је још увијек жив. Рекао је да му је истекла најамнина за стан и да више није имао куда да оде. Управо то је навео као мотив за незапамћени злочин. Копиц је рекао да је због тога одлучио да себи одузме живот, а прије тога и властитој дјеци, како “не би био сам, већ како би и дјеца била заједно уз њега када умре”.

Љубомора

Шестоструко убиство које се десило у Загребу у августу 2019. године такође је оставило јавност у шоку. Убијена је цијела породица, а мотив је била љубомора. Таксиста Игор Нађ тог кобног 1. августа у улици Радослава Цимермана убио је бившу партнерку Мају Тојагић, њеног десетогодишњег сина Паула Замбинија, потом њене родитеље Драгомира Тојагића и Фиљку Тојагић, те Јосипу Тојагић и њеног пријатеља Давора Паушака. Овај масакр једино је преживјела беба и то вјероватно само зато што Нађ није желио да убије своје дијете.

Касапин

Више монструозних злочина посљедњих двадесет година потресло је Србију, а један од најбруталнијих десио се 27. августа 2007. године. Тог дана Данијел Јакупек искасапио је дјечака Луку Опачића (5) и његовог ујака Василија Трбовића. Василије и његов сестрић Лука су тог дана предвече кренули у шетњу по Новим Бановцима. То је био и посљедњи пут да их је породица видјела живе. Како се нису вратили до вечере, мајка и бака су почеле да брину, а убрзо затим Трбовићи су алармирали полицију. Читави Бановци подигли су се на ноге и заједно са породицом и полицијом кренули у потрагу за несталим младићем и дјечаком. Међу њима је био и Василијев друг из основне школе - убица Данијел Јакупек. Након три дана потраге на обали Дунава пронађено је тијело малог Луке без главе, ногу, десне руке и лијеве шаке. Дан касније, 500 метара низводно, пронађен је и обезглављени Василије. Убрзо затим ухапшен је  Јакупек. Он је са невјероватном дозом уживања признао злочин. Од тада је затворен, али на психијатрији. Како је заправо дошло до монструозног убиства и дан-данас ће остати мистерија јер детаљи истраге никада нису до краја откривени. Када је Јакупек ножем убио Василија, раскомадао је и дјечака. Дијелове тијела је у кесама побацао по обали ријеке. Бонсек којим је касапио тијела никада није пронађен, нити је познат мотив убистава.

Масакр у Јабуковцу

Стравичан злочин потресао је Србију и у августу 2019. године када су у дворишту породичне куће убијени Раја Казимировић, његова мајка Драгица Казимировић и сестра Љубинка Оприкић, те сестричина Драгана. Њих су у стилу Бони и Клајда усмртили Давор Пернић и његова партнерка Маја Бађикић. Прелиминарни резултати обдукције показали су да су све жртве брутално ликвидиране хицима у главу. Раја Казимировић, чије је тијело пронађено на трактору, убијен је са пет метака. Упуцан је четири пута у грудни кош и стомак, а онда му је брутални егзекутор испалио посљедњи, пети, хитац у главу. Његова мајка Драгица и сестричина Драгана, чија су тијела пронађена поред шупе, убијене су са по два метка у главу. Убица Пернић је ухапшен три седмице касније, а убрзо потом је полиција лисице на руке ставила и његовој партнерки, с којом је био емотивној вези. Пернић је у Вишем суду у Зајечару осуђен на 36, а Бађикићева на 40 година затвора.

Село Јабуковац слична трагедија потресла је у јулу 2007. године када је Никола Радосављевић (39) у црно завио шест кућа у родном селу и усмртио девет особа, а двије тешко ранио. Радосављевић је имао психичке проблеме и био је умислио да су на њега бачене враџбине. Недуго прије крвавог пира је почео да вјерује да је мета влашке магије, те и да му комшије бајају. Тог 27. јула најприје је претукао супругу, а затим скочио у бунар да се убије. Из бунара га је извукао комшија. Радосављевић је након тога избезумљен кренуо у убилачки поход по комшијским кућама. На том путу најприје је убио Вељка Ђорђевића, његовог сина Драгана и ташту Марину Куткуреновић. Затим је усмртио још шест особа. Послије неуспјелог покушаја самоубиства смјештен је у Специјалну затворску болницу у Београду.

25 минута

Најбруталнији злочин који је потресао БиХ након рата десио се 29. маја 2008. године када је за свега 25 минута Томислав Петровић хицима из пиштоља ликвидирао шесторо суграђана у засеоку Трстје у Горњој Липници код Тузле. Крвави поход Петровић је започео на аутобуском стајалишту, гдје је пуцао на аутобус, да би потом ушао у њега и тешко ранио шофера Мурсела Чолића, који је преживио, а Петровић је побио путнике Нику и Мару Петровић и Драгицу Маркановић. По изласку из аутобуса улицом је дошетао до оближње куће, у којој је убио Мију и Кају Петровић, да би у сусједној кући усмртио Иву Маркановића. Ни ту није био крај, јер је Петровић сјео у аутомобил и кренуо за мјештанима који су рањеног Чолића возили у болницу. Чак их је сустигао и аутомобилом се забио у њих, али су успјели да му умакну. Крволок је насумице наставио да пуца по паркираним аутомобилима, а чак је покушао да пуца и на полицију, али је остао без метака. У првостепеном поступку Петровић је осуђен на 40 година затвора, али је та пресуда укинута уз образложење да болује од параноидне шизофреније, па му је изречена мјера лијечења у психијатријској установи затвореног типа.

Побио братову породицу

Бруталан злочин десио се 28. децембра 2012. године када је пензионисани полицајац из Лопара Драган Ђокић побио братову породицу. Он је прво пуцао на брата Милу и његову супругу Мару, која је на мјесту остала мртва. Миле је тада успио побјећи. Међутим, убица се ту није зауставио, већ је ушао у стан Милиног сина Дражана Ђокића, којег је убио на улазу. Дражанова супруга Мира са дјецом је побјегла у собу, али је помахнитали убица дошао за њима и испалио више хитаца који су усмртили Миру и тешко ранили њеног тада тринаестогодишњег сина, док је ликвидацију избјегла њена деветогодишња кћерка, која се сакрила иза фотеље. Мотив злочина били су неријешени имовински односи. Након злочина Ђокић је себи пуцао у главу, али је чудом преживио и осуђен је на 38 година затвора. Слична трагедија о којој се данима причало и писало забиљежена је 31. октобра 2016. у засеоку Градина у Драгочају код Бањалуке, гдје је Радојица Големовић ножем убио свог сина Божидара и супругу Бранкицу, а потом је пресудио сам себи и разнио се бомбом испред њихове породичне куће.

Превенција

Владимир Васић тврди да би се злочини и трагедије могли предуприједити да се више пажње посвети људима и особама са психичким проблемима.

- Данас имамо ситуацију да такве особе буду пуштене на слободу и након што почине неко кривично дјело. Требало би јачати институције за рјешавање тих проблема, као што су центри за социјални рад и друге. Треба ојачати те институције кадровски и професионално, и на та мјеста не би требало гурати људе по партијској линији већ професионалце - рекао је Васић.

Истакао је да су људи који почине злочине, убиства и самоубиства у неком моменту прије тога можда и тражили помоћ, али то друштво није видјело. Васић сматра да би сви требало да размислимо шта смо спремни да предузмемо и урадимо ако знамо да постоје неки људи с проблемима, поготово ако знамо да имају оружје.

Психолог Александар Милић такође наглашава да би у спречавање трагичних злочина требало да се укључе сви, цијело друштво. Истиче да нам је ниска примарна превенција, спречавање злочина.

- Ако чујемо вриску, неко породично или друго насиље, требало би да реагујемо и то пријавимо. Кад код неке особе видимо необично понашање, требало би да то дојавимо надлежним институцијама. Постоје и анонимне дојаве. Нажалост, често се насиље и свађе, поготово у породици, прикривају и умањују одређене ствари - рекао је Милић нашем листу.

Милић тврди да узрок трагичних злочина и убистава као оно на Цетињу увијек постоји, али га околина не примјећује.

- То су особе које не могу да контролишу нагоне и поступке и немају емпатије и могућност да предвиде посљедице. Ријеч је о психопатама у којима је патолошка мржња - појаснио је Милић и додао да такви људи обично скривају своју патолошку страну личности.

Према његовим ријечима, они имају два лица и до искушења или неког повода које је за њих изазов не понашају се патолошки.

- Међутим, увијек знакови постоје, али ми их не видимо. Због тога треба пратити људе који имају склоност насиљу и који су, рецимо, већ одлежали казне због злочина - казао је Милић.

Нагласио је да прије неког стравичног догађаја људи не виде ствари које указују да би неко могао да почини злодјело.

Сматра да у оваквим случајевима одговорне институције често закажу, јер се не прате људи склони насиљу, као ни патолошке личности.

- Нажалост, код нас такве особе, након што одлеже казне за насиље које су учинили, буду пуштени без праћења. Не пратимо ни такозване повратнике у криминал и насиље, људе који су раније чинили тешка недјела - нагласио је Александар Милић.

Окидачи

Према ријечима Александра Милића, окидач за насиље, поготово код крхких и осјетљивих особа, може бити свашта, па и обична свађа.

- Било какав повод такве особе ставља у афекат и импулсивност која доводи до испољавања јаких емоција и мржње. Код неких људи се то може десити свакодневно. Најобичнија свађа може довести до трагедије. Ти људи, кад упадну у афект, не могу да контролишу своје понашање и дјеловање - казао је Милић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.