Живот уз свјетлост петролејке манастира Увац

Пјешачки пут вијуга кроз царство камења и змија а слику пејзажа употпуњује понека напуштена пастирска колиба на бреговима, скоро зарасле ливаде а поред пута стабла шљива yенарика и ораха коштуњаваца.

Кад се, са ливаде Бостаниште око, након крша привикне на питому омању долину, пукне поглед на здање манастира Пресвете Богородице, или Увац.

Легенда говори да је манастир подигао велики жупан Стефан Немања својој сестри Јањи да се ту замонаши али кад је са обронака Златибора кршевитим стазама стигла у светињу и видјела гдје су је браћа заточила данима је лелекала и клела да су околна брда одјекивала. И данас се, кажу, уочи великих православних празника чује њен лелек.

То каже легенда. A најстарији писани трагови су из 1622. године, у њему је као монах био и каснији митрополит темишварски Јосиф који је познат и по томе што да је био заслужан за скривање ризнице од турских освајача  у манастиру Прибојска Бања.

Монах Христифор Димитријевић, "слуга овог манастира" касније је постао бечки владика што говори да је светиња вијековима била значајно мјесто српске духовности и писмености.

Манастир Увац је више пута паљен и обнављан а посљедње рушење забиљежено је 1694. године од када је скоро пао у заборав.

Народни музеј у Ужицу је четири године радио на пројекту обнове манастира чије су зидине биле затрпане а он зарастао у шибље. Пословима је руководио тадашњи директор Музеја историчар умјетности Драгиша Милосављевић а након његове обнове и конзерваторских радова освештан је на Малу Госпојину, након 300 година од рушења, 21. септембра 1998. године - каже монах Урош.

У манастирској порти царује тишина коју ремети једино шум ријеке Увац. Шапуће и лишће младе лозе поред зида манастирског, оне која је израсла из пања старог стотинама година и пречника од једног метра. Пањ је из времена кад су Немањићи саградили цркву.

Као и око свих великих и значајних грађевина народ је и о овој вијековима испредао легенде. Једна од њих каже да турски војници  нису никако могли да сруше зидине манастирске јер би онај  који је то радио чудом страдао па су натјерали фамилију Токовић да сруши крст и куполу. Урађено је како је наређено али је ту лозу стигло проклетство и нису јој се рађала мушка дјеца.

У близини манастирског здања још постоји запуштено село Стубло са нахереним дрвеним кућицама фамилија Живковић, Лазаревић, Бакића и Љубојевића.

Монах Урош каже да на служби божијој недјељом и православним празницима "буде по петнаестак душа" а бројни су они који пјешице, као поклоници, посебно љети долазе до ове светиње.

Многи од њих, са ранцом на леђима, прођу и поред воденице Спиридона Дидановића, која се налази на сувом, у камењару, као са Марса.

- Та воденица меље жито само кад прољетне воде надођу и набуја поток а понекад и у јесен. И манастирско жито се ту мљело - објашњава монах Урош.

Старјешина манастира Увац али и од њега удаљеног пет километара манастира Дубраве је игуман Данило.

Овај, као и Увац затрпани манастир, постао је познат по томе што су у вјешто изграђеној скривници, у зидинама срушене цркве археолози краљевачког Завода за заштиту културе открили 260 млетачких златника.

Занимљива је прича како је откривен православни манастир Дубрава и како су пронађени златници.

Монаху Данилу у испосници Светог Саве манастира Студеница у сну се јавио покојни патријарх Герман и рекао му да дође до Дубраве, да пронађе затрпани манастир са фрескама и огромним благом.

Испосник је дошао до мјеста гдје је било манастирско здање, саградио колибицу и годинама се молио Богу да му помогне да из пепела никне манастир.

- Дошао сам овдје са кандилом и тамјаном, окадио мјесто гдје се налазио манастир и доживио чудну предосјећање. Знао сам да ће овдје, уз помоћ свевишњег и  српских добротвора поново нићи манастир - рекао је тада Данило.  

Добротвори су се заиста јавили, а кад су откривени златници стари монах је, само испосницима својственом мирноћом рекао:

"Ето, видите, сад с Божјом помоћу можемо обновити цркву".   

До обновљеног манастира Дубраве данас се стиже макадамским путем.

У манастиру Увац још нема електричне енергије. Монах Урош у њему живи уз свјетлост петролејке као што су његови претходници вијековима живјели. Ових дана иноватор Петар Лаловић из Штрбаца инсталисаће на потоку електричну  турбину од 10 киловата. Многи ходочасници који походе овај манастир причају да су, док су се у њему молили Богу, доживјели осјећај чудесне грмљавине.                  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.