Живот сио, а мржња пожњела

ЛИСТAЈУЋИ фотографије и новија сјећања која су жива и као уписана, Вида и Митар Милинковић, избјеглице и сада становници приједорског насеља Балтин баре, стално мисле и често се питају: "шта нам се деси, шта и коме згријешисмо?". Вида је рођена прије 53 године у Јајцу, а Митар, годину млађи, 

у Санском Мосту. Судбина је хтјела да се осамдесетих упознају у Цриквеници гдје су обоје радили и потом вјенчали у Дабру.
- Најљепши дио мог живота био је онда кад сам живјела у Цриквеници и као куварица радила у једном хотелу. Муж је био зидар и радио на грађевини. Имали смо викендицу, тамо намјеравали да купимо и кућу, а онда је дошла 1992. година и тај несрећни рат - Вида казује своју животну причу. Лијепи живот је застао пред изгоном и мржњом...

Све је почело у јулу те 1992. године, када су из Цриквенице гдје су живјели и радили око 15 година, изненада одведени из куће. Ни слутили нису пред каквим ће се све мукама наћи.
- Дошли су по нас ујутро, у пет сат, и са осталим Србима транспортовали нас за Ријеку, па у Сплит, а онда у Мостар, у један студентски дом, који је био претворен у логор за Србе. Некако сам и подносила батине, али када сам видјела да ће ме силовати, мислила сам да то нећу моћи да преживим - очију пуних суза Вида нам потврђује да су је силовала тројица Хрвата логорских чувара и то пред очима њеног мужа Митра. Њихова имена никада није сазнала.
Доживјела је стрес , душевни слом и готово потпуно осиједила за само један дан. Након свега била је подвргнута гинеколошким прегледима , али никада није добила било какав налаз да је силована. Додаје да је било још покушаја да се овако нешто понови, али је неким сплетом околности била поштеђена нових мука.

- Били смо више гладни него сити, храну нисмо добијали по неколико дана, батине су биле свакодневне, понижавање, психичко малтретирање. Тих мјесец дана проведених у том логору нећу заборавити док сам жива", присјећа се Вида и каже да је потом радила у једном силосу, у Мостару, а да је за то вријеме Митар копао ровове за потребе хрватске војске.

Размијењени су посредством Међународног Црвеног крста у августу 1992. године, затим отишли у Столац, па у Требиње, а након тога за Никшић и у Београд. Из Београда су стигли у Митрову родну Сану, и не слутећи да ће 95. године морати поново да бјеже... Куда?

- Ето нас сада у Приједору са препуно рана. Митар рањен на Градачцу, доживио је и срчани удар и има чир. Моје ране нико не зна, али оне никада неће зацијелити... Носим најгори могући терет на срцу, некакву празнину, као да немам више ништа. A и немамо ништа, прича Вида.

 Овдје су добили плац, али нема посла, а овако болесни не могу више тешке послове ни да раде иако нису стари. Вида пере тепихе по кућама, муж цијепа дрва, помаже на имањима, али све су то тешки физички послови које он не може више да издржи. Вида полако прича застајкујући да обрише сузе које јој с времена на вријеме саме крену низ лице.

Живе прескромно у малој кући, више налик шупи, коју су саградили од оно новца што су имали. A оно што су имали у Цриквеници, све је изгорјело. Уштеђевина им је недоступна у хрватским банкама, тако да им је преостало да се радују још само сваком новом дану, који са собом не носи ништа добро, осим тешког рада барем за хљеб.

- Имамо нешто баште, нешто нам и комшије помогну, али је стварно тешко. Живимо од 47 марака социјалне помоћи, муж ми је зимус сломио ногу и још увијек је тешко покретан. Немамо ни струје ни воде, тако да живимо како ни сањали нисмо да ћемо живјети - наставља ову тужну причу Вида.

Милинковићи су прошле јесени почели да граде и праву кућу, добили су од Владе РС 6000 марака и уз помоћ комшија довели градњу до плоче, али због недостатка новца морали су стати и даље не могу ништа.

- Највећа ми је жеља да дигнемо кров и да се иселимо из ове шупе и да ми у кући засија сијалица, рече нам на растанку Вида Милинковић. Као да не вјерује да се баш њој све то десило. A јесте. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.