Живот иза четири зида

Попију чај, а не кафу. И прије него што принесу уснама шољу са топлим напитком, проведу неколико минута у тишини, обављајући јутарњу молитву.

A када смотају молитвене ћилимчиће, слиједи јутарња породична граја и динамика. Чак и у Кандахару.

Иако нестабилна ситуација и готово ратно стање чини непредвидљивим догађања на улицама града, ритам свакодневице са друге стране зида, у блатњавим двориштима гдје је, сматрају, женама мјесто, није пуно другачији од свакодневице у мирнијим дијеловима свијета. Увијек се нађе посла - треба припазити на дјецу која јурцају около, орибати шерпе и лонце, почистити подове и припремити ручак прије него што се врате изгладњели мушкарци.

- Кад устанем, помолим се, прочитам пасус из Курана, припремим доручак за дјецу, а затим их отпремим у школу. Мој муж је учитељ. Свако јутро припремим му одјећу коју ће обући прије одласка на посао. Затим крећем на кување ручка, јер је свекрва стара и болесна. Послије свега тога, пресвучем се и одлазим на свој посао - прича Сухајла, 39-годишња мајка петоро дјеце.

Сухајла је једна од ријетких запослених жена у Кандахару, а раду у експозитури Министарства за питања жена, као шеф одсјека за економију. Послије завршетка радног времена, у 1.30 журно се враћа кући, да би наставила са пословима домаћице. Иако је запослена ван куће, не значи да има право на паузу.

Мада њена породица углавном живи од њене плате, чињеница да је запослена у Кандахару се сматра привилегијом коју су јој омогућили њен "либерални" супруг и свекрва.

Међутим, и жене којима није дозвољено да напуштају кућу и окућницу, испуне дан радом, припремајући тијесто за погаче, или бавећи се везом. Ово друго је главна занимација домаћица у Кандахару и начин да се заради додатни новац.

- Кад завршимо све кућне послове, кћерке и ја правимо шешире и тако можемо да купимо још хљеб или два - објашњава Шукрија (32) властиту свакодневну рутину.

Ситара, којој је тек 15 година, већ годину је удата за строгог, конзервативног мужа. Он јој није дозволио да настави школовање.

- Радим све по кући - перем веш, суђе, чистим кућу, ма свашта нешто - каже она. И док је супруг на пијаци, гдје продаје намјештај, она има обавезу да се брине за стоку:

- Имамо краве, овцу, имамо све. A сав посао је на мени - прича Ситара.

Биби Гул има 50 година, мајка је осморо дјеце и живи без мужа који је умро. Сваког дана сједне на исто мјесто у једној улици у Кандахару и - проси.

- Помолим се, побринем за наш скромни дом, а затим дођем овдје да просим. Сваког јутра сам овдје и остајем док не падне ноћ, надајући се да ће ми добри муслимани помоћи - каже Биби.

Aктивисти који се баве правима жену кажу да су у Кандахару сиромашне жене и удовице у предности над женама из више класе, што је заиста иронија.

- Сиромашне жене, зато што знају да су им потребне, често успију да убиједе своје мужеве да их пусте ван зидина дворишта, да оду да раде и да нешто зараде, да би свима побољшале услове живота. И то је њихова шанса - објашњава Рангина Хамиди, надалеко позната активисткиња за људска права из Кандахара.

Насупрот томе, жене из виших класа имају веома мало разлога помоћу којих би својим мужевима доказале да треба да изађу из породичних вила или да се школују.

- Приходи богатих породица у ствари одмажу женама које у тим породицама живе - каже Хамиди, додајући да женама њихови очеви и мужеви говоре: "Можемо ти пружити све што требаш. Можемо ти купити одјећу, накит, добру храну, што би сад излазила ван и радила?"

Жене богатих, више него друге, углавном су потпуно затворене у четири зида, а потпуно их контролишу њихови мужеви. Иако се такав "споразум" не претвара нужно у њихово угњетавање, како то често претпостављају на Западу, то често значи да су жене добростојећих често окружене конзервативном идеологијом и отпорне на било какву културолошку промјену.

- Оне не виде шта се догађа у спољном свијету, немају приступ ни догађајима у ближој заједници, тако да не прихватају никакве нове идеје. Оне упражњавају најгоре, најзаосталије обичаје и традицију, јер немају прилику да изађу и науче нешто ново - истиче Хамиди.

Међутим, у Кандахару то не виде као проблем. Чак и Шухајла, која ради за авганистанску владу и може да види шта се дешава даље од куће и дворишта, каже:

- Aко муж не жели да жена излази и иде на посао, он јој треба омогућити све. Уз добру храну и остале потребне ствари, жена и не мора да излази из куће.

Кува, чисти...

- Ја сам домаћица. Када устанем ујутро, помолим се Aлаху, а затим припремим доручак за дјецу. Кад она оду у школу и на посао, припремам ручак, па вечеру, а у међувремену чистим. Све то урадим прије вечери - говори Хомајра (40).

Превео: Миленко Киндл

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.