Жена из БиХ одселила се на други крај свијета: Рамајана открила како је живјети на Мадагаскару и у Зимбабвеу

Посљедњих неколико година провела је с породицом на Мадагаскару, а потом су стигли у нову дипломатску мисију у Зимбабве. Прашуме, кораљни гребени, дуге плаже, најнеобичније воће, најчудније животиње, спектакуларна природна чуда и величанствени пејзажи, све се то може видјети на Инстаграм профилу  “Bosnian girl in Africa” на којем Рамајана Мабита открива чари егзотичних афричких земаља Мадагаскара и Зимбабвеа, јавља Анадолија.

Није могла ни сањати да ће са супругом, Белгијанцем поријеклом из Конга, и двоје дјеце, живјети у Африци гдје данас упознаје тамошњу културу и обичаје.

Рамајана (40) је рођена у Какњу гдје је живјела до почетка рата.

– Кад је рат почео имала сам 10 година и тада сам с породицом отишла у Њемачку у избјеглиштво. Њемачка је јако утицала на мој лични развој, будући да сам тамо живјела у тинејџерским годинама када се формирате као личност. Послије рата сам се вратила у Босну, да бих се са 18 година из Какња преселила у Сарајево, гдје сам отишла студирати и радити. Највећи дио свог живота у једном комаду сам провела у Сарајеву гдје сам живјела 14 година. Много година касније сам напустила посао у банци, отказала стан и с два кофера отишла у Америку гдје сам планирала остати –  испричала је Мабита.

Међутим, из личних разлога се вратила у БиХ гдје је опет морала почети од нуле. У том периоду је упознала мужа, који је тада радио у Сарајеву.

Живот на Мадагаскару

– Мој муж је Белгијанац, поријеклом из Конга, с којим имам двоје дјеце. Из Сарајева смо се одселили у Белгију, након Белгије у Црну Гору, након Црне Горе на Мадагаскар и након Мадагаскара у Зимбабве, гдје сада живимо. Од свих земаља наша база је у Белгији, гдје одлазимо једном годишње, а чији сам држављанин и ја постала у међувремену – казала је Мабита.

На Мадагаскар су дошли живјети захваљујући послу њеног мужа који је дипломата, тако да је због природе професије сасвим нормално да се сваких пар година селе из једне у другу земљу.

– Мадагаскар је била само једна од земаља која је била на нашој листи земаља гдје је била отворена позиција за посао мог мужа. Мадагаскар нам чак и није био први избор, али смо на крају добили баш њега. Тамо смо стигли 2019. и остали смо укупно три године –  истакла је Мабита.

Како је казала, Мадагаскар је најпосебнија земља у којој је икада била и увијек ће имати посебно мјесто у њеном срцу.

– Тешко је ријечима описати живот на Мадагаскару. То је земља коју треба доживјети да би је могли схватити. Мадагаскар се најбоље може описати као земља великих контраста. Земља у којој нема никакве средине. Као што сам рекла, дошли смо ту због посла мог мужа. Као супруга дипломате нисам имала право да радим на Мадагаскару. Будући да сам дошла са двоје мале дјеце у земљу у којој сам буквално морала учити како се живи, није ми недостајало занимације. Три мјесеца смо ‘камповали’ у празној кући док нам контејнер са стварима и аутом није стигао из Европе. Онда смо три мјесеца отпаковали стотине картона и таман кад смо се смјестили и почели живјети, стигла нам је пандемија ковида. Границе су двије године биле затворене. Сретна сам што смо пандемију провели на Мадагаскару, јер је нисмо ни осјетили. Били смо те двије године заробљени, али ја кажем, заробљени у рају. То нам је створило прилику да путујемо по Мадагаскару пуно више него што бисмо то урадили да су границе биле отворене –  испричала је Мабита.

Од почетне депресије и шока на Мадагаскару, доживјела је тотални обрт.

– Толико сам завољела ту земљу, толико сам људи упознала, толико сам се животних прича наслушала, толико сам се природних чуда нагледала, толико сам мјеста посјетила за које сам помислила да нема даље, толико сам сиромашних, а сретних људи срела, толико сам дјечијих радости у најизолованијим мјестима доживјела, толико пута сам се довела до својих граница толеранције и изнемоглости, толико тога ми је Мадагаскар дао да за то ријечи не постоје. На Мадагаскару сам доживјела најбоље и најгоре у животу – казала је Мабита.

Према њеним ријечима, Мадагаскар је земља на коју вас нико не може припремити.

– Шта год вам неко рекао о тој земљи, доживљај ће бити пуно јачи у сваком смислу. Мадагаскар је за мене био животна школа. Отишла сам сретна и са сузама у очима. Три године сам провела свакодневно гледајући екстремно сиромаштво. То је за мене био највећи изазов са којим сам се сусрела тамо. Мадагаскар је четврта најсиромашнија земља на планети у којој 90 одсто људи живи у екстремном сиромаштву. То је земља која се налази на самом дну кад је сиромаштво у питању. Али налази се на самом врху по нестварној љепоти и разноврсности земље, по љубазности, скромности и изузетној отпорности људи. Знате, кад поред цесте видите насмијане људе који се купају у прљавој води у којој се пере и веш, а ви се возите по ужасној цести и рупама величине малог базена, гледате њих и уједно се дивите пејзажима око вас који остављају без даха. То вам је Мадагаскар. Наш живот на Мадагаскару је био између сурове реалности и златног кавеза – поручила је Мабита.

Како је рекла, кад живиш на Мадагаскару не можеш побјећи од те сурове реалности, јер тамо си приморан живјети у средишту сиромаштва ма колико богат био.

– Не постоје квартови који нису помијешани са сиромашним квартовима. Тамо постоји један паралелан свијет за странце и врло мали проценат богаташа. У том свијету живот је фантастичан. Ресторани у којем вас служе у бијелим рукавицама, ексклузивни луксузни спортски и лајфстајл клубови на највишем свјетском нивоу, супермаркети са свим могућим интернационалним производима, од француске, британске до америчке интернационалне школе… Контраст, да већи не може бити. Нема никакве средине. Тако је отприлике изгледао наш живот на Мадагаскару, вјечито између двије ватре. Врхунац луксуза је чињеница да си свако може приуштити велики број личног особља за кућу, од кућне помоћнице, кухарице, дадиље, возача, особља за башту и базен, шта год пожелите. Мадагаскар је једна од оних земаља гдје не морате бити богати да бисте си то могли приуштити, јер радна снага је заиста прејефтина. Једноставно можете да бирате свој ниво комфора и да живите нереалан живот из снова. Врло је важно бар једном годишње изаћи из земље и вратити се мало у стварност, јер вас тај живот у златном кавезу може размазити –  испричала је Мабита.

Након и добрих и лоших ствари које је видјела на Мадагаскару ипак се није покајала због одлуке да тамо живи.

Мадагаскар је, како је казала, нешто најљепше што јој се догодило у животу.

– Та земља ме је фасцинирала у сваком смислу, ту сам видјела највише ствари које никада до тада у животу нисам видјела: од јединствене културе, аутентичног начина живота, најгорих цеста на свијету, најнеобичнијег воћа, најчуднијих животиња до спектакуларних природних чуда и величанствених пејзажа. Дошла сам као једна особа, а отишла као друга. Прихватила сам и позитивне и негативне стране живота и то ми је омогућило да заволим ту земљу и прихватим је онаквом каква јесте. Мадагаскар ме је јако промијенио и научио много тога. Сматрам да ме је учинио бољом особом и заувијек ћу му бити захвална на томе –  истакла је Мабита.

Селидба у Зимбабве

Након Мадагаскара слиједила је селидба у Зимбабве, који се налази у јужном дијелу Афричког континента, између Викторијиних слапова, језера Карибе, ријеке Замбези на сјеверу и ријеке Лимпопо на југу.

– У Зимбабве смо се преселили из истог разлога као и на Мадагаскар. Кад је наша мисија на Мадагаскару завршила било је вријеме да мој муж тражи нову позицију. Зимбабве је била једна од доступних опција коју смо на крају добили –  казала је Мабита.

Тамо су три мјесеца, живе у главном граду који се зове Хараре.

– Селидбе ове врсте су јако напорне и дуго живите у фази транзиције. Из кофера живимо већ мјесецима и поново кампујемо у празној кући као што је било и на Мадагаскару, док чекамо да нам контејнер стигне. И у Зимбабвеу, такође, немам право да радим као супруга дипломате. Стога сам се учланила у Удружење супруга дипломата које се бави хуманитарним активностима и које је добар извор за стварање нових контаката, што је од велике помоћи када сте нови у земљи. А будући да је у Зимбабвеу радна снага скупља и да није могуће имати онај ниво комфора са Мадагаскара, овдје сама кухам, возим и бринем о дјеци што ми попуњава свакодневницу. Овдје је живот једноставно много сличнији животу у Европи – испричала је Мабита.

На Мадагаскару је покренула Инстаграм профил “Bosnian girl in Africa” гдје скоро свакодневно биљежи своје животне авантуре у Африци.

У Зимбабвеу сви знају гдје је Босна

– Зимбабве је потпуно другачији од Мадагаскара. Зимбабве ме је одушевио од првог дана. Живот је потпуно нормалан, више сличи животу у Европи или Америци, него у Африци. Чак штавише, има више сличности с начином живота у Америци него у Европи. Овдје не живимо у златном кавезу, нити живимо међу екстремима и контрастима. Живимо један нормалан и лијеп живот. Град је чист и јако лијеп, с пуно зеленила и паркова, а центар је пун небодера и заиста подсјећа на америчке градове. Сигурно је и може се шетати улицама. Има и оних хаотичних квартова, али они су скривени и тешко ћете их пронаћи – описала је Мабита прве утиске живота у Зимбабвеу.

То је, како је казала, земља великих фарми и пољопривреде и већина људи овдје је некако повезана с тим.

– Људи су доста опуштени, воле роштиљати и сав им се живот одвија вани и у природи. Такви су им и ресторани, сви су на отвореном у природи и више изгледају као егзотичне баште приватних кућа него ресторани. Оно што ме је одушевило у Зимбабвеу је колико су људи образовани, писмени и културни. Небитно с ким разговарате, с чистачицом, конобаром, продавачем или високо образованим људима, сви су јако писмени. Зимбабве је иначе једна од најписменијих земаља у Африци и то се заиста да примјетити. У Зимбабвеу коначно не морам објашњавати гдје је Босна, јер то овдје и човјек на каси у обичном супермаркету зна. Услуге у главном граду су на веома високом нивоу и често су боље него у Европи, почевши од ресторана, мајстора, доктора, фризера, свега. Све је врло уређено и организовано, ако касните на термин зову вас након три минуте да питају гдје сте –  истакла је Мабита.

– Зимбабве је познат по хиперинфлацији која је чак надмашила и Југославију с вртоглавих 89,7 трилијарди процената колико је износила на врхунцу 2008. године. И данас дан Зимбабве има највећу стопу инфлације на свијету која тренутно износи 280 одсто. У свакодневном животу се то одражава тако да је, прво, све ужасно скупо, друго, да имају велики проблем с валутом, и треће, да већину ствари набављамо из сусједне Јужне Африке – казала је Мабита.

Тренутно су двије валуте званичне, то су амерички долар и РТГС долар (Зимбабвеански долар) који је уствари виртуелна валута која није прихваћена нигдје изван земље. Осим ове двије валуте, већина радњи прихвата и разне друге као што су јужноафрички ранд, боцванска пула, еуро или друге валуте.

“Постоји паралелно црно тржиште долара које ствара велике сметње на тржишту, па се тако званични курс и курс долара на црном тржишту разликују. У сваком случају, веома је компликовано ићи у куповину у Зимбабвеу. Сваку куповину морате планирати унапријед, јер морате знати у којој радњи је боље платити којим средством, иначе се цијена може јако разликовати за исту ствар. Такође, постоје несташице долара у земљи, тако да не можете отићи на банкомат и подићи новац кад желите и колико желите. Зна се десити да и локалног долара нема по неколико дана. Интернационалне картице су прихваћене на ријетким мјестима, ја их до сада нисам овдје користила – појаснила је Мабита.

Како је казала, из тог проблема с валутом произилазе разни други проблеми и изазови. Наиме, према њеним ријечима, ријетко ћете тамо склопити мјесечни уговор за услуге па тако немају мјесечни рачун за струју него струју допуњавају као кредит за телефон.

– Исто тако, немамо мјесечни уговор за телефон, него морамо користити припејд хтјели то или не. Интернет је много лошији него на Мадагаскару. И с водом имамо потешкоћа. Немамо градску воду, него користимо подземну воду из бушотине која нам је, такођер, скоро пресушила. Иначе, Хараре је град који је скоро пресушио и има велики проблем с водом. Тако да је наше крајње рјешење да нам се вода испоручује камионом. Међутим, Зимбабве је таква земља да када савладате те логистичке проблеме, можете да уживате у прелијепом животу који ова земља без дилеме нуди –  испричала је Мабита.

 Сунчани град

Поручила је да је Зимбабве фантастична земља за живот.

– Генерално, у свим земљама јужне Африке, као што су Јужноафричка Република, Намибија, Зимбабве, Замбија, Боцвана и слично, живи се слично као и у Европи. Наравно, Јужноафричка Република је најјача држава и називају је ‘Европом Африке’, али тај начин живота се прелио и на Зимбабве гдје се такође живи приближно као и у Европи, ако занемаримо оне логистичке проблеме. Земља је доста развијена, иако је дуго у економској кризи, али и даље је ниво стандарда виши него у већини афричких земаља. Овдје постоје права резиденцијална насеља, јако су уређена, куће су у колонијалном стилу и свака има огромну башту и базен. Гужве у саобраћају су непостојећи појам овдје. Вријеме је јако угодно и сунчано током цијеле године – рекла је Мабита.

Хараре чак носи назив “The sunshine city" (сунчани град).

– Све је јако пространо, некако имате осјећате да није превише насељена земља и да има јако пуно мјеста на све стране. Оно што је такођер фасцинантно је колико тога можете видјети у самој близини главног града. На 15 минута вожње већ можете видјети дивље животиње унутар резервата, и на сафари можете ићи јако близу и вратити се исти дан кући. У мом окружењу има разних људи. Ту су експатријате као што сам и ја, који раде у амбасадама или међународним организацијама или у фирмама – казала је Мабита.

Како је казала, Зимбабвеанце чине и црнци и бијелци.

– У почетку вас то може мало и збунити, јер није толико уобичајено. Тако сам ја у почетку сваког бијелца питала одакле је, а за одговор бих сваки пут добивала из Зимбабвеа. Ти бијелци су британског поријекла, али су овдје рођени генерацијама и велике су патриоте и поносни што су Зимбабвеанци. Они су најчешће власници великих фарми, некретнина или се баве другим бизнисима. Такође сам стекла и пријатеље из црне локалне популације који су изнимно образовани и баве се малим бизнисима типа пекаре, продајом аута, транспортне компаније, професори или раде исто у међународним организацијама. За разлику од Мадагаскара, овдје је на примјер много теже срести веома богате локалне људе. У Зимбабвеу се црнци и бијелци не мијешају. Не дјелују као да се мрзе, али живе скроз одвојене животе. Будући да смо мој муж и ја мијешани пар, врло смо упадни и људи нас увијек гледају –  испричала је Мабита.

Ту је срела и људе из бивше Југославије.

– Изненадили бисте се кад бисте видјели колика је заједница с нашег говорног подручја у Зимбабвеу и Замбији. Посебно има пуно људи из Србије, а има чак и Босанаца. Већина их живи овдје преко 30 година, много је доктора, на примјер, и кажу да се никад не би вратили на Балкан – изјавила је Мабита.

Зимбабве је седма по реду земља у којој живе.

– Да сам остала живјети у Какњу гдје сам рођена, пропустила бих много тога и дефинитивно не бих била иста особа која сам данас. Сматрам да је највеће богатство које сам стекла у животу животно искуство и познанства која сам стекла живећи у разним земљама свијета, али и искуства која сам стекла кроз путовања широм свијета. То је животна школа која има непроцјењиву вриједност. Знам да нису сви створени за овакав начин живота и могу разумјети да људи не желе да се селе у неку другу државу. Њима бих од срца препоручила да што више путују. Путовања нас уче много тога, на примјер, да бришемо предрасуде, постајемо толерантнији и имамо више поштовања према другим културама, расама и вјерама – поручила је Мабита.

Није могла ни замислити да ће живјети у ове двије егзотичне земље.

– Никад ни сањала нисам да ћу живјети у овим егзотичним земљама. Могла сам замислити још неку земљу у Европи, али Африку никако – појаснила је Мабита.

Људи су је јако добро прихватили у обје земље, стекла је пуно пријатеља на Мадагаскару, што странаца што локалаца, а и у Зимбабвеу је већ упознала јако пуно људи.

“На Мадагаскару су људи ипак мало специфичнији, традиционалнији су и затворенији. У Зимбабвеу су људи отворенији и комуникативнији те је врло лако ући у разговор и са случајним пролазницима”, поручила је Мабита.

Навикла се и на различите културе, традиције, храну и обичаје.

“Како кажу, жив се човјек на све навикне. Не одмах, али након неког времена. На већину ствари сам се навикла након пет до шест мјесеци, али потребна је око година дана да се опустиш и почнеш уживати. На Мадагаскару се никад у потпуности нисам навикла на сиромаштво и контрасте, такођер, њихова култура је веома специфична, док сам се у Зимбабвеу једино морала навикнути на логистичке изазове, али сам имала осјећај да сам се од првог дана интегрисала”, истакла је Мабита.

Што се хране тиче, воли пробати традиционална јела.

“На Мадагаскару се јела касава, коју не волим превише. Иначе, уз све се тамо сервира рижа, Малгаши једу рижу у огромним количинама. Од меса се највише једе зебу, то је локално говедо и месо је доста жилавије од крављег. Крављег меса нема да се купи. Осим тога, на Мадагаскару је доста заступљена француска и интернационална кухиња, тако да у суштини више једете европска него локална јела. У Зимбабвеу се највише једе ‘садза’. Најпознатија је бијела садза која се прави од бијелог кукурузног брашна, куха се тако да се на крају добије густа маса. То се једе уз гулаш, грах и локално зеље. Садза је љепљива и једе се рукама. Будући да је Зимбабве земља фарми, месо је врхунског квалитета. Међутим, нећете квалитетно месо лако наћи у супермаркетима, него морате куповати директно од фармера. Зимбабвеанци су такођер задржали доста Британских обичаја, типа вријеме чаја у 10 сати ујутро, за доручак једу кашу (порридге) и у све стављају кикирики путер”, испричала је Мабита.

У Зимбабвеу ће бити три до четири године, а послије тога ће се вјероватно вратити назад у Брисел, гдје им је централа.

“Мене највише привлаче земље Јужне Америке, вољела бих живјети у Бразилу, Перуу или у Колумбији. Али живот је хтио да то буде Африка, а шта ће послије тога бити, видјећемо. Ја сам отворена за све, било да се вратим у Европу или идем даље, није ми проблем живјети у било којој држави овог свијета, јер свака држава има своје чари”, додала је Мабита.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.