Због чега је Балкан поново у центру пажње?

Територијално језгро, које је првобитно било под њиховом лупом обухватало је Бугарску, данашњу Сјеверну Македонију и сјеверну Грчку, али и луку Солун и Источну Тракију. Након тога, у фокусу се нашла и бивша Југославија, а након њеног распада - Србија, односно Косово, али и БиХ.

Стратешка позиција овог региона много пута је скупо коштала људе са ових простора - балкански ратови, Први и Други свјетски рат, а онда и такозвани хладни, током ког су се у ову монопол игру активно укључиле и САД. Вашингтон је у велику стратешку офанзиву кренуо након распада Совјетског савеза, са циљем да свог највећег противника у потпуности сломи и потисне из Европе, што је касније подразумијевало и уништење Југославије. Све то су пратили и неки паралелни геополитички процеси, који су подразумијевали јачање америчког политичког и војног присуства у Грузији, Украјини, Румунији и Бугарској.

Британска тактика

Југославија је великим силама била стратешки важна због свог излаза на Јадран. Вашингтон јој се првобитно додворавао давањем великих и повољних кредита, али је та политика касније промијењена те је донесена одлука да се ова мултиетничка и вишенационална заједница поцијепа по шавовима. Све што се тих деведесетих дешавало на балканским просторима било је иницирано и подржано од стране САД, које су хтјеле да европске просторе, а самим тим и Балкан задрже чврсто у својој геополитичкој орбити, плашећи се зближавања са Русијом која је тада свој утицај ширила јефтиним енергентима. Америци је сметало присуство руских технологија у европској нуклеарној енергији, изградња гасовода “Сјеверни ток 1 и 2”, али и пројекат “Јужни ток”, јер је то јачало руско-европски савез.

Све ово је у ствари био само наставак старе британске тактике - спречавања континенталних великих сила Француске, Њемачке и Русије да буду у неком заједничком геополитичком савезу. Из тог разлога су САД увијек настојале да одрже напетост и неповјерење између Европске уније и Русије, као и између Пекинга и Москве - што је дефинисано такозваном Кисинџеровом доктрином. Паралелно с тим вођен је и процес ширења НАТО-а на исток, што је подразумијевало претварање Украјине у главну тампон зону за руске интересе на западу. Кључна година била је 2014. - када је у Кијеву извршен државни преврат, спонзорисан и подржан од стране америчке дубоке државе.

Тампон зоне

Поред политичког притиска на земље Европске уније, САД су у Европи градиле и експерименталне зоне под својом директном политичком и војном контролом. Једна од њих обухвата балтичке државе - Литванију, Летонију и Естонију. Није случајно што се на америчкој страни толерисала дискриминација руских мањина и екстремна антируска реторика.

Русима у овим балтичким државама одузети су пасоши и право гласа, што је на крају довело до тога да су ове три земље постале у потпуности зависне од америчког, али и пољског туторства - државе која настоји да изгради позицију велике силе у средњој и источној Европи, ослањајући се не само на сопствене ресурсе, већ и на свој традиционални историјски утицај на Балтику, Украјину и Бјелорусију, које су биле дио бивше Пољско-Литванске заједнице (1569-1795).

Оживљена је стара идеја првог пољског предсједника маршала Јозефа Пилсудског, који је говорио да је Пољска “од мора до мора”. То је између осталог подразумијевало остваривање снажне пољске доминације у географском региону између Балтичког и Црног мора, а што се у данашње вријеме спроводи кроз пројекат - “Три мора”, што подразумијева и Јадранско.

Косовизација

На готово исти начин, из угла Вашингтона посматра се и регион југозападног Балкана. Албанци су веома везани за САД, јер су уз њихову помоћ успјели да Косово одвоје од Србије, што је онда отворило и пут за остварење њиховог вишевјековног сна о тзв. “великој Албанији”. Да би се то постигло било је потребно пресјећи и све везе које Македонија има са Србијом и православљем.

Та нека “велика Албанија” обухватала би Албанију, као матичну државу са територијом од око 28.000 квадратних километара и два милиона становника, Сјеверну Македонија око 25.000 квадратних километара и 1,8 милиона становника, од чега 500.000 Албанаца и Косово са 10.000 квадратних километара и 1,8 милиона становника.

Када се подвуче црта - ради се о територији са 65.000 квадратних километара и популацијом од седам милиона људи, од којих су шест милиона Албанци и други неправославни народи. Ова вјештачка творевина била би већа од Белгије, Холандије, Швајцарске или рецимо Данске, а шта с тим добијају САД? Одговор је - 472 километра излаза на Јадран.

Џокер карта

Чак и ако САД изгубе свој утицај у Европи или се чак повуку из НАТО-а, као што пријети Доналд Трамп уколико побиједи на октобарски  предсједничким изборима - дубока држава ће и даље моћи преко оваквих и сличних сателитских унија, као што је између поменуте Пољске и балтичких држава али и Албаније, Косова и Сјеверне Македоније, да задржи своје стратешке позиције у Европи.

На овај начин САД би контролисале Балтичко море, али и Јадран, држећи шапу на готово свим транспортним коридорима, преко којих ће моћи да ограничи руско, али и кинеско економско присуство у Европи.

Преко албанског етничког фактора на Балкану, САД неће само контролисати важне транспортне коридоре од истока ка западу, већ и коридор сјевер-југ (Београд-Дунав-Солун). Да би све ишло по лоју, Вашингтон у рукама има и џокер карту којом може да утиче на политику балканских земаља - Србије, Грчке, Бугарске и Турске. Ради се о изазивању етничких и националних тензија. Примјера ради, на просторима Прешева и Бујановца живи велики број Албанаца, баш као и у Грчкој.

Бондстил

Никако не би требало заборавити и да је највећа америчка војна база на Балкану - Бондстил, која је изграђена на територији Косова. Она се простире на површини од 3,86 квадратних километара, има 52 хелидрома за хеликоптерску авијацију и сматра се највећом војном базом САД у Европи, заједно са базом ваздухопловства Рамштајн у Њемачкој. То је уједно и најскупља војна база коју су САД изградиле у Европи од Вијетнамског рата и може да прими око 7.000 војника и цивилног особља.

Да Америка има велике планове за Балкан говори и податак да је у Албанији недавно, а за потребе НАТО савеза, оспособљен један од аеродрома, а разматра се и да лука Драч буде претворена у велику војну базу која би требало да послужи за прихват америчких подморница.

Неки ће рећи да се ради о теоријама завјере или научној фантастици. Међутим, ако се пажљиво анализирају догађаји у посљедњих тридесетак година, од разбијања Југославије, до прављења балтичке зоне, али и “велике Албаније”, јасно је које су крајње намјере САД, које НАТО савез користе као једно од својих најмоћнијих геополитичких оружја. 

НАТО неће стати на свом ширењу према истоку, односно приближавању Русији и њеном изоловању од европског континента, што се могло видјети и на недавно одржаном самиту у Вашингтону, са ког је поручено да су простори Балкана и Црног мора од стратешког значаја за НАТО савез.

Војни аспект

Када се распао Совјетски савез, западне земље предвођене Америком сматрале су да је то сигнал “краја историје”. Неко вријеме је овај процес текао глатко - економска и политичка сфера западног утицаја ширила се прилично лако. И НАТО је растао. Међутим, Русија је у међувремену стала на ноге. Сви знају до чега је то на крају довело - до великог војног сукоба у срцу Европе. Забрињава то што се западни приступ овој моћној земљи није промијенио ни за милиметар. Одбија се напустити парадигма - “краја историје”. Због тога је све више оних који упозоравају на могућност великог рата. Већ се расправља о различитим сценаријима могућег сукоба. Балкан, нажалост и у овој причи представља евентуални колатерал због транспортних коридора, али и војних НАТО база које се налазе на Косову, Албанији те у Румунији. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.