Затворен логор смрти

У овом логору у Другом свјетском рату убијено је око милион и по људи, међу којима више од милион Јевреја. Овај датум се у Европи обиљежава као Дан холокауста.

Aушвиц

Aушвиц је био највећи нацистички концентрациони логор за масовно уништење становништва. Налазио се у јужној Пољској, 50 километара западно од Кракова и 286 км од Варшаве. Име је добио по оближњем селу Освјенћим (Aушвиц на њемачком). Послије њемачке окупације Пољске септембра 1939, Освјенћим је прикључен Њемачкој и име му је промијењено у Aушвиц.

У концентрациони логор Aушвиц депортовани су људи из разних дијелова Европе. Од тог броја побијено је око 1,5 милиона људи. Већина жртава је убијена одмах по приспјећу у логор у гасним коморама Aушвица II. Остали су умрли од систематског изгладњивања, принудног рада, неконтролисаних епидемија, у егзекуцијама стријељањем и у медицинским експериментима.

Командант логора Рудолф Хес је на Нирнбершком процесу свједочио да је и до 2,5 милиона људи умрло у Aушвицу.

До данас су сачувани многи објекти логора Aушвиц. Они су званично под заштитом Државног музеја Aушвиц-Биркенау, основаног 1947, који има и функцију истраживачког центра за проучавање холокауста.

Опис логора у Aушвицу

Комплекс се састојао од три главна логора. Aушвиц И, отворен је 20. маја 1940, био је центар администрације, а у њему је страдало око 70.000 људи, углавном Пољака и совјетских ратних заробљеника. Aушвиц II (Биркенау), отворен 8. октобра 1941, био је логор смрти у којем је убијено 960.000 Јевреја, 75.000 Пољака и 19.000 Рома. Он је био највећи од три логора. Aушвиц III (Моновиц), отворен 31. маја 1942, био је радни логор фабрике "ИГ боје".

Постојало је око 40 помоћних логора под заједничком управом, од којих су неки били неколико десетина километара од главних логора, са од неколико десетина до неколико хиљада логораша.

Као што је био случај у свим нацистичким концентрационим логорима, Aушвицом је управљала парамилитарна грана нацистичке партије, такозвани SS. До љета 1943. логором је командовао Рудолф Хес, а касније Aртур Либехеншел и Рихард Баер. Хес је послије рата током суђења дао детаљан опис рада логора, а описао га је и у својој аутобиографији. Објешен је 16. априла 1947. на улазу у крематоријум Aушвица I.

Особље логора су дјелом чинили логораши, од којих су неки имали улогу капоа (већином робијаши) и радника у крематоријумима (зондеркомандо). Капои су одржавали ред у баракама. Јединице зондеркомандоа су припремале новопридошле за егзекуцију (скидање одјеће и одузимање личних предмета), уклањале златне зубе из вилица лешева и преносиле тијела у крематоријуме. Нијемци би повремено ликвидирали цијеле јединице зондеркомандоа. Око 6.000 припадника SS је радило у Aушвицу.

Логор смрти Биркенау - Aушвиц II

Заробљеници су довожени у Aушвиц - Биркенау композицијама возова. Када би приспјели у логор, дијелили су их у двије групе; оне које би одмах погубили и оне које би регистровали као логораше. Прва група би убрзо била спроведена у гасне коморе. У њој су била сва дјеца, мајке са дјецом, старци и сви они који нису дјеловали снажни на краткој инспекцији логорских љекара.

Припадници SS трупа су говорили жртвама да их воде на туширање и процес уклањања ваши. Гасне коморе су биле прерушене у просторије за туширање. Када би их напунили, затварали би врата и у просторију убацивали таблете цијанида кроз рупе у таваници или прозорчиће са стране. Капацитет за убијање и кремирање износио је 20.000 жртава дневно. Преостали логораши су радили као ропски радници у фабрикама "ИГ боје" и "Круп".

Отпор логораша

До 1943. у логору су се појавиле организације логораша. Уз њихову помоћ побјегло је пар заробљеника, који су носили вијести о истребљењу стотина хиљада мађарских Јевреја у периоду мај-јун 1944. Дана 7. октобра 1944. на устанак се подигло 250 чланова јединице задужене за уклањање лешева. Напали су војнике SS импровизованим оружјем: камењем, сјекирама, алатом и гранатама кућне израде. Младе Јеврејке које су радиле у фабрици муниције прокријумчариле су експлозив у логор. Они су пресјекли електричну жицу и побјегли у шуму. Већина групе је касније ухваћена и ликвидирана.

Током постојања логора у Aушвицу бјекство је покушало око 700 логораша, од којих је 300 то и успјело. Уобичајена казна за оне које би ухватили у бјекству била је смрт изгладњивањем. Породице оних који су побјегли су понекад хапшене и довођене у Aушвиц, да би одвратили остале логораше од покушаја бјекства. Aко би неко успио да побјегне, SS би насумице бирао десет логораша из његовог блока и остављао их да умру без хране.

Евакуација логора и ослобођење

Новембра 1944. године Хајнрих Химлер је наредио уништење крематоријума у Aушвицу. Гасне коморе у Биркенау SS је дигао у ваздух јануара 1945. у покушају да сакрије њемачке ратне злочине пред совјетским трупама које су се приближавале.

SS команда је 20. јануара наредила да се побију сви преостали логораши, али ова наредба није извршена у хаосу њемачког повлачења.

Нацистичко особље је 17. јануара 1945. почело евакуацију; близу 60.000 логораша натјерани су на марш смрти према логору Лослау. Око 20.000 логораша из Aушвица успјело је да стигне до логора Берген-Белзен у Њемачкој, гдје су их ослободили Британци априла 1945. Најслабијих 7.500 остављено је у логору. Њих је ослободила 322. стрељачка дивизија Црвене армије 27. јануара 1945. У логору су нашли и 348.820 мушких одијела и 836.255 женских одјевних предмета, који су припадали жртвама.

Изградња

За изградњу највећег концентрационог логора на том подручју постојала су три пресудна разлога: У Aушвицу је постојала пољска касарна, значи инфраструктура је барем дјелимично већ постојала. Сљедећи аргумент за Aушвиц је била позиција уз жељезнички чвор, јер су се депортације углавном одвијале уз помоћ жељезнице. Посљедњи мотив је био велики и ненасељен простор, што је омогућавало лакше скривање дешавања унутар логора.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.