Зашто "пресађене" странке из Београда никада нису надмашиле аутентичне партије из Српске

Недавно одржани избори у Србији поново су у јавни простор избацили полемике о повезаности политичких структура са двије стране Дрине, сарадњи и контактима па чак и отвореној подршци. Уочи тих избора готово све партије у Српској отворено су подржале Српску напредну странку или партије које су у коалицији са СНС-ом. Још конкретније, поједини партијски лидери гласали су на тим изборима, а неки од њих су се и појавили у штабу СНС-а током изборне ноћи. Иако је СНС већ деценију без премца на политичкој сцени у Србији, та партија никада није успјела да оснује ни приближно јак огранак у Српској, иако су постојали такви покушаји. Није то неуспјех само СНС-а, већ и других попут радикала и социјалиста.

Разлоге за то требало би, тврде саговорници “Гласа Српске” тражити у историјским околностима, различитом политичком менталитету, али и специфичном политичком систему какав је у БиХ.

Након распада бивше Југославије, СПО Вука Драшковића био је први из Србије који се окушао на изборима с ове стране Дрине те ће остати забиљежено да је 1990. године освојио мандат у тадашњој Скупштини БиХ. Иако у једном тренутку најјача опозициона странка у Србији, СПО није биљежио значајне резултате у БиХ, баш као ни Демократска странка или Српска напредна странка, која се није ваљано ни формирала, а већ су је биле “појеле” фракције.

У једном тренутку напредњаци, које је у Београду донедавно водио изузетно популарни Александар Вучић, у БиХ су имали три фракције на челу са Адамом Шукалом (касније Гораном Ђорђићем), Хаџи Јованом Митровићем и Љубишом Алаџићем, а потом и Дарком Матијашевићем. Од изборног резултата на републичком нивоу сви заједно имају само два мандата из 2014. године, од којих један компензациони и то само захваљујући заједничком наступу са ДНС-ом, тада трећом странком по јачини у Српској.

Много значајнију улогу имали су радикали Војислава Шешеља, чији је кадар Никола Поплашен 1998. изабран за предсједника Републике Српске, након побједе над Биљаном Плавшић, која је у том тренутку већ била на поменутој позицији. Међутим, Поплашен је убрзо изгубио позицију, јер га је смијенио тадашњи високи представник Карлос Вестендорп. Од 2000. до 2002. радикалима је било забрањено учешће на изборима, а тада долази и до раскола из којег се дијеле на двије партије. Једну је предводио Миланко Михајилица те био на њеном челу све до 2019. и “утапања” у ПДП, док је први предсједник других радикала био Мирко Благојевић. И једни и други су изгубили значај у бирачком тијелу те у републички парламент улазили само путем компензационих мандата и склапањен предизборних коалиција са већим странкама.

Није успио ни Милошевић

Новинар Саша Бижић сјећа се и времена када је бивши први човјек Србије Слободан Милошевић био на врхунцу моћи, али идеју о “прелијевању” своје политике међу Србе из БиХ није успио спровести у некој значајнијој мјери

- Сада је већ готово заборављено да је 1993. у Пале стигла делегација СПС-а, са намјером да договори уједињење са Српском демократском странком у Српској. Интеграција је, у суштини, била замишљена као пуко припајање СДС-а социјалистима, што је подразумијевало чак и преименовање странке Радована Караџића. Међутим, када су чули одговоре Велибора Остојића, тадашњег министра информисања Српске и предсједника Извршног одбора СДС-а који су били потпуно мегаломански и значили су да, малтене, СПС буде филијала Српске демократске странке у Србији, високопозиционирани социјалисти су се манули ћорава посла и вратили кући - наводи Бижић.

Он подсјећа да су након тога услиједиле санкције на Дрини те раст тензија између Пала и Дедиња, што је привремено прекинуто у доба потписивања Дејтонског споразума, а настављено након рата.

- Послије неуспјеха у намјери “усисавања” СДС-а, Милошевић се окреће директном формирању Социјалистичке партије у Српској - подсјећа Бижић.

Међутим, овдашњи социјалисти никада нису били пука Милошевићева испостава. Тек 2019. године лидери са обје стране Дрине, Ивица Дачић и Петар Ђокић, направили су споразум којим се озваничила идеја једне партије у два центра. Суштински, социјалисти у Републици Српској јесу били “тас на ваги” формирања власти у појединим моментима, али никада нису имали неку значајнију подршку у народу те су се највећи период свог постојања задовољавали “прескакањем” цензуса и учешћем у власти. Врхунац су доживјели 1998. године када је њихов предсједник Живко Радишић изабран за српског члана Предсједништва БиХ.

Политиколог Војислав Савић каже за “Глас Српске” да није могуће само пресадити једну идеју са једног политичког тла на друго, без обзира што се на обје територије налази исти народ.

- Исто као што ни свака биљка не успијева свугдје. Просто, морају да се поштују околности, локални политички менталитет, окружење у којем се политички живот одвија, али и политички систем који је заиста специфичан у БиХ. Због свега тога, увијек ће лакше успјети партије које су настале на локалу, него тај “увезени” производ који обично узурпирају политичари мањег формата зарад личних интереса. Чак мислим да није неопходно ни да се ради таква врста трансфера политичких партија, много је важније да се одржава јасан институционални дијалог између Српске и Србије и унутар тога да се подржавамо и пратимо политику једни других. Партија је само апарат за управљање државом, не и сврха сама себи -  рекао је Савић.

Новинар Жељко Свитлица истиче да су Срби у БиХ временом развили аутентичну националну политику за шта су, додаје, криви и заслужни историјски услови, али и овдашњи етнички састав.

- Коријен те политике није на почетку деведесетих већ сеже у историју, која је у БиХ ишла мало другачијим током него у Србији. На рушевинама Југославије Срби са обје стране Дрине тек су се “упознавали и препознавали” и откривали и још откривају шта су стварни национални интереси које је могуће остварити без обзира на различите државе. Угрубо, интереси Србије или боље речено власти у Србији нису увијек истовремено и интереси Републике Српске због чега долази до сукоба са матицом, тачније са политичком елитом у Београду. У екстремном случају, као што је било у рату, то значи санкције на Дрини. У мање екстремном, то значи састанак са Кристијаном Шмитом иако га у Српској не признају. Суштина је да различита визија увијек постоји. Као што увијек постоји и јединство, ма колико било формално, важно је - истиче наш саговорник.

Није било могуће из Србије “пресадити” странку, додаје Свитлица, јер становницима Српске треба аутентичка политика која познаје веома компликоване политичке околности у БиХ.

- И бирачи као да осјећају да нека инстант српска странка из Београда не би на прави начин схватила политичку ситуацију у БиХ. Било је покушаја, посљедњи је онај са напредњацима у Српској који су се прво подијелили на двије-три фракције, а затим је Адам Шукало отишао у Београд (тренутно је савјетник Александра Вучића, оп.аут.). Током година рада нису успјели привући богзна какво чланство у вријеме, док је власт СНС у Србији била у пуном напону, као и популарност Александра Вучића у Српској. Из Београда се и у Бањалуци управља или покушава управљати процесима, као што је било током рата, и након Дејтона и као што ће вјероватно бити увијек, али колико год да потраје тај однос у Српској ће тешко или никад већи успјех на изборима направити странка која је настала у Србији и грађани Српске увијек ће своје повјерење дати политичком фактору одавде, какав год да је и са свим манама - истиче наш саговорник.

Мајка и маћеха

Истовремено ће, каже Свитлица, у Београд и Србију увијек безусловно гледати као у мајку, надајући се, додаје он, да ће што мање бити маћеха.

- Није тешко примијетити да се добро разумију Срби у Српској и на Косову и Метохији, гдје су тренутно изложени великим проблемима, управо јер немају своје локалне политичке организације којима се не управља из Београда и немају прави политички начин ни институције да се заштите - закључио је наш саговорник.

Политички аналитичар Небојша Тојагић каже да је историја показала да странке из Србије нису дугорочно опстале на овим просторима.

- Чак и када су имале прилику да нешто озбиљније ураде најчешће су биле суочене са подјелама у властитим редовима, са различитим тумачењима и оптужбама ко има, а ко нема подршку руководства у Београду. Примјери радикалских и напредњачких подјела потврђују да је страначки вид повезивања Србије и Републике Српске унапријед осуђен на пропаст иако су опстали и опстају облици повезивања социјалистичких партија са обје стране Дрине - каже Тојагић.

С друге стране, додаје он, свака власт у Србији је свјесна да ће им се и власт и опозиција у Српској додворавати и бити на услузи, како у значајним пројектима тако и у предизборним кампањама.

- Због тога и немају неку пријеку потребу да развијају властиту страначку инфраструктуру на подручју Српске и БиХ. Када би, као Хрватска, Србија имала изборну јединицу у дијаспори сигуран сам да се то не би препустило страначким пријатељима са ове стране Дрине, већ би се странке из Србије својски потрудиле да добију своје људе у Скупштини Србије. Србија, у првом реду Српска напредна странка, има огромну шансу да у Европски парламент ове године већ у Хрватској, а једног дана и у БиХ или Црној Гори, кандидује своје људе који ће штитити интересе српског народа и државе. СНС има довољно јаку инфраструктуру да на наредним општим изборима у Хрватској и те како поремети планове ХДЗ-а и појави се у Хрватском сабору са клубом посланика/саборских заступника који би могли бити језичак на вагању љевице и деснице. Ови облици будућег политичког дјеловања ван граница Србије довешће, сасвим извјесно, до даљег повезивања постојећих партија или до формирања властитих - закључио је наш саговорник.

Политички аналитичар Цвијетин Миливојевић каже за “Глас Српске” да не би било добро да је најјача партија међу Србима из БиХ огранак неке странке из Србије.

- Погледајте случај код Хрвата у БиХ. Њихов ХДЗ је заправо огранак онога у Хрватској, али имате парадоксалну ситуацију да се више о положају Хрвата у БиХ брине бивши СДП-овац Зоран Милановић, него што се брине Пленковић као шеф ХДЗ-а, иако 90 одсто Хрвата у БиХ гласа за ХДЗ - рекао је Миливојевић.

Аутентичност СДС-а и СНСД-а

Цвијетин Миливојевић каже да СДС није настао као аутохтона странка у БиХ, већ као дио онога што је требало да буде јединствена Демократска странка на простору читаве бивше Југославије.

- Штавише, Демократска странка је и рођена у Сарајеву 1918. године, а касније се преселила у Београд. СДС је брзо добио своју аутентичну политику, али он је на неки начин почео да се формира као филијала Демократске странке из Србије. Добро је да су и СДС и СНСД аутентичне странке, јер имају могућност да сарађују са оним странкама које су им ближе на политичкој позорници у Србији и не морају да везују судбину за матичну странку у Србији. То, рецимо, СНСД-у даје маневарски простор па су 2012. године сарађивали са Демократском странком када је била на власти, а сада то чине са СНС-ом - рекао је Миливојевић.

Људи и програми

Замјеник предсједника СНСД-овог посланичког клуба у НСРС Срђан Мазалица истиче за “Глас Српске” да не треба занемарити снагу коју су социјалисти и радикали имали деведесетих година у Српској, али је и сагласан са констатацијом да су Срби западно од Дрине увијек бирали аутентичне политике.

- У вријеме кад је Социјалистичка партија Србије била најјача и на власти у Србији, они су директно били укључени у оснивање овдашње Социјалистичке партије, која је у другој половини деведесетих била једна од најјачих странака у Републици Српској, а у оквиру коалиције Слога значајно партиципирала и у Влади од 1998. године. Слично је и са овдашњом Српском радикалном странком. Након првих постдејтонских избора то је била друга по снази странка код нас - каже Мазалица.

Додаје да су током времена ове странке изгубиле на снази, из различитих разлога те додаје да су грађани Републике Српске ипак давали предност аутентичним странкама.

- То је показатељ да странке чине људи, програми, имиџ и резултати, а не диригентска палица и подршка из Србије. Каснији развој политичког и страначког живота и етаблирање водећих странака оставили су мало простора за значајнији успјех експозитура странака из Србије код нас, попут ДС-а, ДСС-а и СНС-а - каже Мазалица.

Народ основ успјеха

Предсједник СДС-а Милан Миличевић рекао је за “Глас Српске” да је основ успјеха народ, а тек онда други фактори попут подршке Србије.

- СДС је имао успоне и падове, али нам бирачи и даље вјерују, а они су наша највећа снага. СДС има свој рејтинг у бирачком тијелу који је одувијек постојао, он јесте, морам признати, падао у посљедњих петнаестак година, али је и даље ту око 100.000 гласова. То представља повјерење бирача у историјску улогу СДС-а и њен начин вођења политике. То је нама једино мјерило вриједности странке. Сви други утицаји, општи или геополитички друго су питање. Имамо одличан однос према матици Србији и Српској православној цркви, али основ успјеха и резултата је народ - рекао је Миличевић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.