Зашто многе звијезде умиру тако младе?
Мит о „Клубу 27" постоји већ дуго, будући да је број славних који су своје животе скончали баш у 27. години изненађујуће велики. Да ли су узрок тога изазови на које наилазе, опасности славе, или посљедице дугорочне изложености критици јавности?
Ентони Кидис, фронтмен чувене групе Ред хот чили пеперс, написао је мемоаре „Scar Tissue" 2004. и у њима је можда и најживописније приказано како заиста изгледа начин живота који воде рокенрол звијезде.
Кидис на више страна описује „сеансе маратонског секса и узимања хероина", а о сличном пише и Џо Пери, гитариста Аеросмита.
„Жене слободног духа склоне бестидном сексу и добар кокаин могу изгледати као прави дар са неба", написао је у књизи „Rocks: My Life In and Out of Aerosmith".
Потреба да човjек ужива у краткорочним задовољствима упркос дугорочним ризицима дубоко је укоријењена у људску природу. Ипак, Кидис, Пери, па и лидер Аеросмита Стив Тајлер међу ријеткима су у свијету рокенрола који су ушли у средње доба.
„Музичка индустрија, мање-више, убија музичаре", сматра професорка Дајана Т. Кени са Универзитета у Сиднеју, која је проучавала узроке преране смрти звијезда.
Кени јеваје дошла до страшних открића након што је испитала биографије више од 12.000 музичара који су умрли између 1950. и 2014. Више од 90 одсто њих су мушкарци.
Она је открила да музичари, осим што имају краћи животни вијек, имају и пет до десет пута већу шансу да погину у несрећи, а два до седам пута већу шансу да изврше самоубиство.
Постоји ли неко научно објашњење ове појаве?
Уопштено гледано, свака жива врста мора да прави равнотежу између опстанка и репродукције. Биолози који проучавају историју живота обично говоре о двије стратегије којима су прибегавале различите врсте, како би се постигли максималне резултате и на једном и на другом пољу.
„К-селектоване" врсте, попут слонова и других великих сисара, који су еволуирали у стабилнијем окружењу, обично више ресурса улажу у подизање мањег броја потомака, док „Р-селектоване" врсте, попут инсеката, који су еволуирали у непредвидљивим окружењима, улажу ресурсе да створе што је могуће више потомака, како би повећали шансу за опстанак врсте.
Људи се уклапају у К-селектовани модел, али су спремни и на Р-селектоване стратегије, у зависности од окружења.
„Констелација особина и понашања која се уклапа у ’брз живот’ можда се развила током еволуције човјека као стратегија за повећавање репродуктивне спремности у опасним и нестабилним окружењима", сматра Скот Бери Кауфман, професор психологије на Универзитету у Пенсилванији.
То значи да окидачи у нашем окружењу могу „активирати гене за брз живот", како то каже Кауфман и ризично понашање за неке људе учинити пријатнијим.
Многи фактори окружења могу бити окидачи. Рецимо, отац који не брине много о својој дјеци повећава шансе да његови синови живе живот делинквенције и агресије, а да ћерке примјењују краткорочне стратегије размножавања (тако што су научиле да се не ослањају на мушкарце као дугорочне хранитеље).
Кетрин Салмон, професорка психологије на Универзитету у Редландсу, каже да еволуција и иначе мушкарце није „подесила" на интензивну бригу о дјеци, као што је то случај са женама, па да се они тако чешће упуштају у ризичне стратегије „брзог живљења". Ипак, жене као референтне тачке у окружењу мушкарца, представљају важан чинилац таквог понашања.
„Шта ће учинити мушкарац који жели провод зависи од тога колико су жене у његовом окружењу спремне да буду с њим. Ако постоји много жена које су спремне да имају секс с њим, мушкарац их углавном неће одбијати", каже Салмон.
А ко то има више обожаватељки од рок звијезда?
„Када имамо у виду колико изазова иде уз такав начин живота, свега неколицина људи би одбила прилике, нарочито оне које добију када су млади", додаје Салмон.
Музичари, наравно, нису пуки учесници неког такмичења пјевања и секса. Они су умјетници, јавне личности и узори који константно комуницирају с младим људима.
Неки од њих у својим пјесама „рекламирају" брз живот и подгревају фантазије својих слушалаца, обично изостављајући део о ризицима и опасностима таквог живота. Изоставља се и дио који се односи на чињеницу да такво понашање неизбјежно доприноси развоју депресије и ризика од самоубиства или смрти услијед несрећног случаја. Ипак, многи млади умјетници нису довољно зрели да кажу „доста" стресу и изазовима који их прате.
„Због посла који радим и индустрије у којој сам, постоји тако много прилика да свако вече изађем и разбијем се", рекла је покојна Ејми Вајнхаус за "Мирор "2007, када је њена борба са алкохолом већ постала јавна. „И даље ћу бити непослушна", рекла је она, упркос томе што је већ била на рехабилитацији.
Четири године касније умрла је од тровања алкохолом.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
