Зашто је прави злочин као жанр постао феномен 21. вијека: Страх и фасцинација истинским догађајима
Крими приче базиране или инспирисане истинитим догађајима увијек су привлачиле пажњу јавности, чак и оних који нису имали навику гледања таквих серија и филмова, али је прича о стварном злочину, као жанру, током 21. вијека регрутовао поклонике толиком брзином да је постао један од најпопуларнијих глобалних феномена данашњице.
Приче инспирисане стварним злочинима, како документарног тако и играног формата популарније су него икад. Све је већи број платформи и начина на које се оне причају публици, од класичних серија и филмова прилагођених “Нетфликсу”, “Амазону”, “ХБО”, осталим стриминг сервисима и телевизијским мрежама, преко подкаста, до безбројних канала на “Јутјубу”.
У теорији, ријеч је о књижевном и филмском жанру у којем аутори истражују стварни злочин и детаљно описују поступке стварних људи, без или уз врло мало фикцијских момената. Убиство је најчешћи злочин, тачније преко 40 одсто радова фокусира се на приче о злогласним серијским убицама попут Џека Трбосјека, Зодијака или Еда Гејна, али се једнако баве и преварама, терористичким актима, отмицама и другим тешким злочинима.
Протеклих година бројни документарни и играни наслови инспирисани стварним злочинима, попут серијала “Tiger King”, “American Crime Story” “Catching Killers” “Makin a Muderer”, “Don't F**k with Cats: Hunting an Internet Killer”, “The Jinx”, “ Michigan Murders”, “The Keepers”, “Dirty John”, “Mindhunter” и других, харали су кабловским и стриминг каналима уз високе рејтинге и праву медијску хистерију на друштвеним мрежама.
Сличан тренд се наставља и ове године, јер стижу бројни нови наслови, темељени на стварним злочинима попут документарних или играних серија “Four Lives” (прича о стварном серијском убици Стивену Порту), “Inventing Anna” (причу о Ани Делвеј, преваранткињи која се лажима угурала на врх друштвене љествице у Њујорку), “Love or Death” (прича о Кенди Монтгомери која је убила најбољу пријатељицу из црквене заједнице у Тексасу), “Tinder Swindler” (о преваранту Сајмону Хауту, који је варао и пљачако жене путем Тиндера глумећи руског милијардера), “The Dropout” (скандал везан за успон и пад преварантске медицинске компаније “Теранос” и њене предсједнице Елизабете Холмс), а то је само врх леденог бријега на ову тему.
Све то занима милионе гледалаца што неминовно привлачи улагаче, огласе и рекламе што значи да прави злочини привлаче прави новац. Продукције су све скупље, а велика глумачка, сценаристичка и режисерска имена све су присутнија као чланови ауторских екипа.
Многи радови баве се сензационалним злочинима као што су убиство дјечије мисице Џонбенет Ремзи, случај бејзбол звијезде О. Џеј. Симпсона или Памеле Смарт која је наговорила дјечаке да убију њеног мужа, али и мање познати случајеви добијају пажњу.
Познати амерички криминолог Скот Бон био је крајње јасан у интервјуу за магазин “Psychology Today” наводећи да је најважнији разлог због којег гледаоце привлачи оваква врста програма једноставан и да се зове - страх.
- Одговор зашто смо опсједнути овим жанром јесте страх, као најјача и најбазичнија емоција код људскога рода. Осим што нас вуче да гледамо крими програм, дозвољава нам да то радимо са сигурне дистанце - рекао је Бон.
Са друге стране, жанр је критикован као непоштовање према жртвама злочина и њиховим породицама. Познати аутор Џек Мајлс вјерује да овај жанр има велики потенцијал да нанесе штету и менталну трауму стварним људима који су укључени у њихово стварање, јер се објективно не могу производити без пристанка породице жртве, што може довести до њихове поновне трауматизације. Писци и режисери могу селективно бирати које информације ће представити, а које изоставити како би подржали своју причу и привукли публику сензационализмом.
Истражни процес жанра може довести до промјена у случајевима који се покривају, као што је случај када је злогласни милијардер Роберт Дурст случајно пред камерама признао убиство супруге, најбоље пријатељице и комшију у ХБО документарцу “The Jinx” и био ухапшен. Такође, како је гледаност ових програма расла подршка смртној казни је порасла, док је подршка систему кривичног правосуђа опала. “Нетфликсова” култна серија “Макинг а Мурдер” имала је низ ефеката из стварног живота, у распону од приказивања на правним факултетима као наставног материјала до раста неповјерења у криминалистичке истражитеље.
Занимљиво је да је највећи раст гледалаца овог садржаја код женске популације. На примјер, публика у Великој Британији која гледа “Crime Chanel” углавном је женска, док је публика подкаста “All Killa no Filla” о серијским убицама 80-85 одсто женска. Ова чињеница у маркетиншком смислу представља рај за произвођаче, оглашиваче и продаваче што додатно објашњава огромна буџетска улагања у свим сегментима продукције.
Укратко, овај жанр је тренутно најврелија роба на тржишту, а кад постоји потражња сигурно ће бити присутна и понуда, која ће играти на ниске инстинкте публике, која од почетака људске цивилизације до данас остаје истовремено преплашена и фасцинирана злочином и насиљем.
Историја
Фасцинација правим злочином одувијек је плијенила пажњу публике, од старе Кине до викторијанске Британије, али је тек развојем интернета, кабловских и стриминг мрежа постала масовно доступна.
Од бројних књижица које су се бавиле овим феноменом у Британији 19. и 18. вијека, те серијом часописа који су у првој половини прошлог вијека плијенили пажњу публике и ширењем телевизије стварни криминал и криминалистичка фикција постали су доминантна сила на тржишту. До пада интереса дошло је крајем шездесетих.
Темељи оживљавања жанра постављени су романима “Хладнокрвно убиство” Трумана Капота, “Џелатова пјесма” Нормана Мајлера или најпродаваније жанровске књиге “Хелтер Скелтер” о суђењу Чарлсу Менсону, које су доживјеле екранизације и вратиле “true crime” у великим стилу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
