Зашто брзо спласне пажња за крупне предмете: Кратко памћење и “интерес истраге” афере шаљу у заборав

Најсвјежији примјер свакако је афера “Респиратори” у ФБиХ, у којој се на мети полиције нашао и сам премијер ФБиХ Фадил Новалић. Послије само два мјесеца тај случај се тек повремено помене, иако у међувремену није било ниједне “крупније” афере, а када је тако са случајем старим свега два мјесеца, онда се не треба чудити што је неке старије и много крупније афере одавно прекрио заборав.

Политиколози, комуниколози и социолози за “Глас Српске” одговарају на питања зашто се више не спомиње афера у вези са продајом диплома, са акцентом на оне из западне Херцеговине, што су новинари задокументовали чак и видео-снимком, шта је са полицијском акцијом “Пандора”, у којој је спомињана штета од невјероватне двије милијарде марака и докле је дошло суђење првооптуженом у том случају и бившем директору Управе за индиректно опорезивање БиХ Кемалу Чаушевићу.

Поред тога, заборављена и без судског епилога је и велика афера у вези са Фабриком глинице “Бирач” и Балкан инвестмент банком, у којој су главну улогу имали сумњиви литвански бизнисмени, а јавност је потпуно изгубила интересовање и за предмет “Бобар банка”. Негдје у ладицама Тужилаштва БиХ више од пет година крије се и предмет везан за покушај убиства предсједника Србије Александра Вучића током његовог доласка на комеморацију у Сребреницу у јулу 2015. године, а потпуно непозната је судбина афере о којој је брујала јавност у Српској и Србији у вези са незаконитим прислушкивањем високих политичких званичника у режији Обавјештајно-безбједносне агенције БиХ.

МУП Српске поднио је кривичне пријаве, али органима гоњења већ годинама су недоступни контроверзни бивши директор фабрике “Никола Тесла” Драган Вучетић, који је на сва звона обећавао да ће се у Српској правити електромобил за инострано тржиште, као и предсједник невладине организације “Историјски пројект Сребреница” Стефан Каргановић. Иако су осумњичени за проневјеру вишемилионских средстава, јавност већ годинама не показује готово никакво интересовање за њих и њихову судбину.

Ако се оде само пар година даље, ваља се присјетити и фамозне Комисије за ревизију приватизације која је формирана 2006. године са задатком да испита незаконитости у процесу приватизације у Српској. Крајњи епилог послије крупних очекивања било је њено тихо гашење, а најпомпезнији резултат било је хапшење неколико службеница бивше Дирекције за приватизацију РС, које су касније у судском поступку ослобођене. Предсједник те комисије Борислав Бијелић, који се у то вријеме готово свакодневно појављивао у јавности и представљао као Елиот Нес, потпуно је заборављен и већ годинама се не зна ни гдје је, ни шта ради. Такође, приче о криминалној приватизацији са почетка прве деценије овог вијека одавно не изазивају никакву пажњу и потпуно су нестале са радара јавности.

Кривични поступак тражи чврсте доказе

Политиколог Радомир Нешковић каже да су два разлога због којих јавност брзо изгуби интересовање за крупне афере и догађаје.

- Први је што се у медијима почне извјештавати и писати о аферама много више него што би требало, без чврстих доказа и са пуно нагађања. Тиме се привуче јавност и створе велика очекивања. С друге стране, кривични поступак је много озбиљнија ствар, јер захтијева огроман посао полиције и тужилаштва, тражи чврсте доказе, изискује вјештачења и низ других радњи које на крају треба да доведу до судског епилога. Психологија масе је таква да хоће резултате одмах и тражи линч, а ако одмах не линчујете онога кога је јавност означила као одговорног, народ се разочара и изгуби интересовање - објашњава Нешковић.

Он прецизира да је тај први разлог управо то очекивање јавности да афера брзо добије коначни епилог, а када га не буде, изгуби се интересовање.

- Афера се не оконча брзо једноставно зато што нема доказа, а други разлог је што они који треба аферу да доведу до краја свјесно је развуку с циљем заташкавања. У оба случаја резултат је исти, јер народ престане да се интересује - оцјењује Нешковић.

Социолог и професор на Универзитету у Источном Сарајеву Драго Вуковић оцјењује да је први и можда најважнији индикатор уређености једног друштва његова способност да се супротстави криминалу и корупцији.

- То супротстављање не може бити успјешно ако је површно, повремено, селективно и ако њиме диригује политика, а не институције задужене за тај посао. Одавно постоји пракса склањања у ладице многих кривичних дјела. То је пракса која се тешко напушта - тврди Вуковић.

У таквом контексту и амбијенту, наставља он, гледа се на велике и оне мање афере које су произвеле велику штету по државу.

- Докле год су афере више присутне у медијима и политици, а мање у судским клупама, то није добар знак ефикасног рјешавања тих проблема. При томе не мислим да умањим значај улоге медија, а посебно политике, јер је политички амбијент изузетно важан. Политика треба да стимулише борбу против криминала, али не површно и не селективно, док медији, посебно истраживачки, имају важну улогу, како због чињенице да помажу истражним органима, тако и због стварања јавног мњења које може ту знатно да утиче - сматра Вуковић.

Он посебно истиче да велика галама и пријетње нису најбољи савезник ефикасне борбе против корупције.

- Слушајући бившег министра безбједности БиХ Драгана Мектића имао сам осјећај да ће држава коначно ући у ту одлучну борбу, а на крају се он нашао на суду због криминала. Само јака држава, са уређеним институцијама, може бити ефикасна у супротстављању криминалу и корупцији. Све остало је представа за јавност која од случаја до случаја траје оволико или онолико и на крају буде заборављена - закључује Вуковић.

Пуно приче, мало резултата

Професор медија и комуникација на Независном универзитету Бањалука Љубомир Зубер, који је прије три године и сам био дио афере у којој је његова докторска дисертација довођена у питање, каже да се медији у борби за присуство на малом тржишту све више баве дневним скандалима и аферама, док суштинским темама дају све мање простора и често причу не доведу до краја.

- На крају се испоставило да од цијеле приче у вези с плагијатом нема ништа, али сам претрпио штету у јавном простору. Нажалост, медији нису до краја истражили, ни објавили епилог приче у којој смо колегиница Радмила Чокорило и ја оптуживани да смо плагијатори. Сенат бањалучког Универзитета никада није донио одлуку да је ријеч о плагијатима, јер када смо тражили ту одлуку зато што је представљала основ за нашу тужбу, добили смо одговор да нам је не могу дати, јер такве одлуке нема - објашњава Зубер.

Према његовим ријечима, управо због таквих случајева се прије свега мора одговорити на питање шта се све може назвати афером, јер за тако нешто морају да постоје стварни услови.

- Одређен број медија и новинара склон је да сваку друштвену девијацију третира као аферу, а то није добро, јер на тај начин не могу да изграде кредибилитет. У таквој поплави информација према оној “сваког чуда три дана доста” публика губи интересовање и за стварне афере, јер је навикнута на пуно приче, а мало резултата - каже Зубер.

У нашем друштву, наставља он, све може да прође и временом се људи на то навикну, јер је формирана општа клима неповјерења у институције и она се све више манифестује кроз изборну апстиненцију, аномију и политичку пасивизацију.

- Грађани у аномичним друштвима (вријеме између распада ранијег система вриједности и времена када нови систем вриједности није успостављен) све више губе повјерење и све више се дистанцирају од политике, због опште несигурности изазване процесима раслојавања друштва у којем мањина живи у изобиљу, а већина се бори за преживљавање. Непотизам, корупција, организовани криминал и друге друштвено девијантне појаве постале су синоним за неке друштвене слојеве, а политичари и у власти и у опозицији су најчешће медијски прозивани као носиоци тих појава - каже Зубер.

Он даље објашњава да ако имате недостатак друштвених норми и стање дестабилизације и урушавања правила које траје годинама, аномично друштво прераста у анемично друштво, које све више губи интересовање за било каква друштвена питања.

- И онда треба да медији преузимају улогу свих институција и да новинар буде и тужилац и судија за плату која је у висини половине потрошачке корпе?! Одговорност јесте дјелимично на новинарима, односно на онима који су политичарима на неки начин препустили уређивачку политику, али су много одговорнији други актери друштвених процеса. Политичари мисле да су најважнији и једини извор информисања и да су медији у њиховој функцији. А обрнуту ситуацију - када се новинари заинтересују за неке теме које не иду њима у прилог, већина политичара доживљава као напад на личност и “непрофесионално информисање” - оцјењује Зубер.

Он истиче да је велики проблем и недовољна професионална обученост новинара који раде у тешким условима, што се “с друге стране” вјешто користи, јер је таквом структуром лако манипулисати.

- На медијској сцени све је присутнији облик ненасилног притиска на медије, али смо свједоци и отворених напада и  пријетњи. “Непослушни новинари” у рату су били мобилисани и упућивани на ратиште, док се у миру медијима у којима раде отказују услуге оглашавања, па тако временом остају без прихода и средстава за рад. Медији једноставно немају

услова за истраживачко новинарство, али ни јасне визије и разрађене стратегије како да се боре за објективно информисање - закључује Зубер.

Вучић

Радомир Нешковић каже да је покушај убиства предсједника Србије Александра Вучића у Сребреници 2015. године велики међудржавни проблем од кога Република Српска не би смјела одустати.

- То је тешко кривично дјело и кршење међународног права и тај случај би морао да буде у сталном фокусу јавности. Али на њему би Србија требало да инсистира више него Република Српска, јер је то тежак инцидент и случај због кога су знали да почну озбиљни сукоби, зато што се напад на страног државника третира као напад на државу - каже Нешковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.