Запад посијао сјеме сопственог уништења

Онда се изненада, на прелазу миленијума, историја некако преокренула. Суочен са економском стагнацијом, стварањем БРИКС-а као моћног и достојног пандана Г7, започетим процесом дедоларизације, уздизањем Кине и Индије, буђењем Африке, Запад се нашао у брзом паду, поготово због одбијања да прихвати нову реалност због транзиције моћи.

Катализатор нове геополитичке динамике је рат у Украјини, односно чињеница да је он разоткрио опадајући утицај Вашингтона у огромном дијелу свијета, од Латинске Америке до југоисточне Азије и острва Пацифика. Ово није први пут да је глобални поредак свједок тако драматичног успона и пада моћи. Римско царство је пратило сличан лук - од вртоглаве моћи до распада - чињеница која је више него чудна историјска коинциденција.

Циклуси

Џон Рапли и Питер Хедер у књизи: “Зашто царства пропадају: Рим, Америка и будућност Запада”, слично ставовима историчара Пола Кенедија изреченим прије три и по деценије у фамозној монографији: “Успон и пад великих сила”, тврде да је склоност ка опадању практично уграђена у империјални економски систем.

Они користе управо римску прошлост да изнова размишљају о савременом Западу, његовом кризном стању и којим путевима оно иде. Како су истакли у својој књизи, од 399. до 1999. године, животни циклуси империја сију сјеме њиховог неизбјежног уништења. Сматрају и да је ера западне глобалне доминације дошла до свог краја, правећи паралеле између ова два случаја, Рима и Вашингтона, као данашњег симбола западне моћи.

Римско царство се протезало од британских острва до Египта и Ирака. Али, на крају, није било напрезања на капијама, нити варварске хорде која је “отпремила” Римско царство у прошлост. Умјесто тога, Римско царство се полако спуштало, као резултат многих изазова, али и похлепе. Већина историчара и аналитичара вјерује да је комбинација фактора, укључујући хришћанство, декаденцију, монетарне и војне проблеме - проузроковала пад Рима.

Рапли и Хедер у својој књизи тврде да је склоност ка опадању практично уграђена у империјални економски систем. Наиме, током свог успона империје организују експлоатацију својих колонија да би се саме обогатиле, али при­ томе нехотице развијају те исте економије, што периферији на крају омогућава да угрози империјалну доминацију.

У фази уздизања царства, радна снага се сели из свог првобитног језгра да би експлоатисала капитал нових територија унијетих у империјални систем - земља, природни ресурси, робови. Потом становништво периферије почиње да се креће ка царству, привучено растућим залихама капитала. Када се популација, усљед огромног наталитета, нагомила на периферији империјалног система, њена бројност обезбјеђује економску и демографску основу за новонастале државе.

Током времена некадашње провинције се прилагођавају и преузимају технологије од империје да би полако кренуле у процес економске конвергенције, достижући вишеструко више стопе привредног раста од некадашњег хегемона.

Како тврде аутори ове књиге промјене у производним, транспортним и комуникационим технологијама, у обрасцима потрошње и на финансијским тржиштима, омогућиле су диверсификацију ланаца снабдијевања и многих економских активности - што у преводу значи масовно пребацивање капитала, односно производње на глобални југ, гдје су приноси на инвестиције вишеструко виши него у зрелим економијама западног свијета. Наводе и да како приходи расту у једној земљи у развоју, она се такође придружује пребацивању ресурса у мање развијене регионе - кинески произвођачи пребацују дио производње у југоисточну Азију, што убрзава економски раст цјелокупног глобалног југа.

Свјетски трон

Економије глобалне периферије деценијама брзо расту. Релевантне пројекције указују да ће ове године међу 10 најбрже растућих економија седам их бити у Африци, те да ће шест од 10 земаља са најспоријим или негативним стопама раста бити у Европи.  Москва, Пекинг и Анкара све више види Африку, заједно с Азијом и Латинском Америком, као дио растућег покрета за промјену досадашњег свјетског поретка.

Показало је то и недавна војна побуна у Нигеру. Како су поручили пучисти, желе се коначно отргнути свих колонијалних западних окова. Примјера ради, Француска је до сада сваке године прикупљала 440 милијарди евра пореза од својих бивших колонија, међу којима је и Нигер.

Све више је земаља које не желе да пристану на америчко и западно лидерство, односно хегемонију и једну врста модерног ропства, коју је у свој књизи “Економски убица” описао и бивши агент ЦИА Ентони Перкинс.

Москва и Пекинг све више види Африку, заједно са Азијом и Латинском Америком, као дио растућег покрета за промјену свјетског поретка, који је под доминацијом Запада, новим који би био изграђен око више центара моћи.

Колико су остале велике незападне силе спремне да иду у изазивању два вијека дуге хегемоније западних сила видјеће се и на августовском редовном годишњем окупљању лидера БРИКС-а - Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка у Јоханесбургу.

Земље брикс-а

Очекивања су велика, на шта указује и жеља 20 држава да се придруже овој групи, будући да многе земље Трећег свијета гледају на БРИКС као на групацију која би могла да умањи доминантан и за њих непожељан утицај Запада у глобалном управљању. Земље БРИКС-а, полако, али сигурно са свјетског трона по економској снази и моћи скидају до сада неприкосновену организацију Г7, групацију коју чине САД, Канада, Јапан, Њемачка, Италија, Француска и Велика Британија.

Указују на ово и посљедњи подаци Међународног монетарног фонда (ММФ), чији су стручњаци истакли како ће ове земље током ове године чинити 56 билиона долара глобалног БДП, за четири билиона више од Г7, а пројекције показују да Бразил, Кина, Русија, Бразил и Јужна Африка крупним корацима грабе напријед, те да би већ 2028. године ове државе, односно групација, могла чинити једну трећине глобалне економије.

Поређења ради земље БРИКС-а 2000. су учествовале у само 18 одсто свјетске економије, а група Г7, самопроглашени форум нација који себе виде као најутицајније економије свијета -  чак 43.  Према ауторима ове анализе, БРИКС ће током ове године имати за четири билиона долара веће учешће у глобалном БДП од Г7 и износиће 56 билиона.

Удар на долар

На априлском самиту Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужне Африке - бразилски предсједник затражио је да зна зашто свијет наставља да базира готово сву своју трговину на америчком долару. Упитао је и: “Зашто не можемо трговати на основу властитих валута? Ко је одлучио да долар буде валута након нестанка златног стандарда?”

Резултат је то, како они наводе, прије свега економског успона Кине и Индије, које се налазе у фази убрзаног развоја обиљеженог повећањем продуктивности, плата и потрошње, што је већина земаља Г7 претходно уживала у три деценије након Другог свјетског рата.

Три милијарде људи укупно живи у Бразилу, Русији, Индији, Кини и Јужноафричкој Републици, на простору који заузима 30 одсто укупне површине планете. Готово 50 одсто свјетске производње жита и риже, као и 15 одсто свјетских златних резерви налази се у овим земљама. Русија и Кина располажу и са два од три највећа нуклеарна арсенала на свијету.

Ако би им се и Саудијска Арабија придружила, а што би могло да се деси крајем августа, то би само додатно повећало величину и утицај овог блока. Једна од потенцијалних предности овог придруживања су повећане трговинске могућности. Са својим јаким ресурсима нафте и природног гаса, Саудијска Арабија би могла да постане кључни играч у трговини енергентима унутар блока, који већ доминира глобалном потрошњом нафте и гаса са 30 односно 22 одсто свјетског удјела.

Јасно је да као што је након Првог свјетског рата урушен евроцентрични свјетски поредак – да данас свједочимо ономе што је прије коју годину Емануел Макрон описао као крај западне хегемоније. И недавно изговорене ријечи шефа индијске дипломатије Субраманјама Џаишанкара, да проблеми Запада више нису проблеми свијета, пластично указују на нову реалност.

Нова сцена

Прве назнаке преокрета могле су се наслутити већ 2008. године када се Русија по први пут војно ангажовала у Абхазији и Јужној Осетији. Тада је постало јасно да је ера униполаризма у свјетским пословима окончана.  Од тог момента свјетски геополитички систем је ушао у неизвјестан период тзв. нестабилне мултиполарности. Онда је на ред дошла Сирија, па Украјина.

Историјске чињенице говоре и да постоји врло јасна веза, на дуге стазе, између економског успона и пада једне силе и њеног успона и опадања као војне силе. Поједини историчари својевремено су предсказали да се СССР ка­д-тад мора наћи на силазној путањи привредног развоја и војне моћи, што му се и десило, прије него што је ико могао да прогнозира.

Али то, по мишљењу ових историчара, чека и САД. Америка се данас излаже великом ризику који се грубо може назвати “империјална растегнутост”. Они који доносе одлуке у Вашингтону морају се суочити са мучном чињеницом да је укупан збир глобалних интереса и обавеза САД много већи од снаге државе да их брани све истовремено, од Украјине, преко Африке до Индо-Пацифика.

Непријатна чињеница јесте да је велики дио важних свјетских дешавања сада изван институција на које Вашингтон не може више да утиче. У Сирији, Мозамбику и ДР Конгу, као и у ривалству између Саудијске Арабије и Ирана, незападне силе играју водећу улогу као посредници.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.