Заборављени свјетски великани: Браћа Костић корифеји српске хирургије

Премда је Аустроугарска била окупатор, са тежњама за даљу експанзију ка југоистоку, при чему је на све начине гледала да поцијепа и ослаби српски корпус, не кријући свој анимозитет према њему, не може се порећи да је била за то вријеме једна напредна држава. Као таква, својим је поданицима из Босне током 19. вијека контролисано отварала неке путеве за излазак из тадашњег мрака и заосталости, који је створила и за собом оставила ригидна османска управа. То се, прије свега, односило на могућност вишег образовања у неком од њених универзитета, тим више што је она пред тадашњом Европом и на Берлинском конгресу, истицала своју просвјетитељску мисију у Босни, јер, побогу, дивљи балкански народи нису кадри формирати властиту државу и управу. То је свакако био само параван иза којег је крила своје освајачке колонијалне циљеве. Наравно да је у томе била снажно демантована наглим успоном Србије и Црне Горе. Међутим, било како било, српски грађански слој је рано препознао значај образовања, па је још и "за турског земана" један број младих Срба из богатијих кућа одлазио "на швабске школе". Власти због тога нису биле претјерано срећне, због бојазни да ће управо они вући кола српске националне еманципације, па су им ускраћиване стипендије и разне олакшице у односу на припаднике других етничких заједница. Ти високошколци су били посебно оријентисани на угледну бечку универзу, из које ће са дипломама и докторатима изаћи један број српских великана, који су и у свјетским оквирима остварили високе домете у разним сферама људске дјелатности. Нажалост, многи од њих су данас потпуно заборављени, попут рецимо рођених Сарајлија, чувених хирурга, браће Костић.

Људска громада

О академику др Миливоју Костићу, једној громади од љекара, научника и педагога, данас скоро слабо шта знају и новопечени љекари, а камоли шира јавност. Рођен је у граду на Миљацки 24. августа 1883. године у породици о којој нема пуно података, сем што у црквеним књигама стоји да су живјели у Српској чаршији и славили св. Јована Крститеља. О њиховом угледу и материјалном статусу свједочи чињеница да је професор Костић драгоцјену икону, породично власништво, са представом "Васкрсења Христовог - Силазак у ад", дјело критског зоографа из 15. вијека, поклонио Музеју Српске православне цркве у Београду.

Миливоје је основну школу и гимназију завршио у родном граду, послије чега, у сами освит 20. вијека, уписује медицински факултет у Бечу, гдје ће 1906. и дипломирати. Припадао је интелектуалној омладини, што се у Бечу окупљала око Српског академског друштва "Зора", које је снажно његовало патриотске идеале. Они су управо били најбољи примјер тврдње да је најважнија животна снага једног народа његова духовна снага. Том кругу су тих времена поред осталих припадали Иво Андрић, Милутин Миланковић, Урош Круљ, Никола Стојановић, те Владимир Ћоровић, који ће по окончању студија 1908. бити проглашен студентом генерације цијелог бечког универзитета, којем припада златни прстен цара Франца Јозефа. Међутим, он ће ту награду са индигнацијом одбити због управо спроведене анексије Босне и Херцеговине.

Након дипломирања Миливоје Костић се запошљава као љекар у сарајевској Земаљској болници и опредјељује се за хирургију, да би се у периоду од 1909. па до почетка Великог рата са прекидима усавршавао на клиникама у Хамбургу, Берлину и Паризу. У међувремену, као хирург-добровољац, ангажује се у Балканским ратовима, и то у ратној болници у Скопљу, на своје тражење, непосредно уз бојиште, гдје је у пољским условима вршио хитне хируршке захвате. Ту је обавио велики број операција и све су прошле без смртног исхода. Мали број хирурга је диктирао даноноћни рад јер је током тих сукоба, у периоду од октобра 1912. до августа 1913. Српска војска имала око 54.000 рањеника. У исто вријеме у Војној болници у Крагујевцу као добровољац-хирург ради његов блиски старији колега др Ристо Јеремић и двије добровољке из Сарајева др Катарина Јакшић-Радулашки и др Стака Чубриловић, старија сестра младобосанаца Вељка и Васа Чубриловића.

По повратку кући у Сарајево, др Костић постаје примаријус у Државној болници. Колики је био његов професионални углед, чак и код окупационих власти, говори чињеница да је управо он позван да изврши обдукцију тијела убијеног Франца Фердинанда. Како се надвојвода ту у Сарајеву сусрете са својом судбином, Беч то једва дочека као шансу да одмах окриви и нападне Србију, не слутећи да тиме потпаљује фитиљ европског и свјетског бурета барута.

Операција Шантића

Током Великог рата Миливоје врши праксу војног хирурга, а по ослобођењу руководи Земаљском болницом у Сарајеву, заједно са већ поменутим хирургом др Ристом Јеремићем. Ускоро, 1921. др Костић је на тек формираном Медицинском факултету у Београду, прихватио понуђено мјесто ванредног професора на предмету хирургија. Међутим, он ће још неко вријеме активно бити везан за сарајевску болницу. Стоји записано да је ту др Миливоје хаџи-Костић 1. фебруара 1921. оперисао великог српског пјесника Алексу Шантића, којем је по писању штампе "из бубрега извадио камен већи од ораха" . Као у овом случају, у још неким документима он се помиње са презименом хаџи Костић, што говори о његовој поклоничкој посјети Светој земљи.

Као званичан дан установљења катедре за хирургију са анестезиологијом Медицинског факултета у Београду узима се 10. децембар 1923, када је професор Миливоје Костић одржао прво предавање у име "оца српске хирургије", почившег професора Војислава Суботића. Указом краља Александра 1924. именован је за редовног професора, шефа катедре, као и за управника хируршке клинике, којом ће руководити до 1956, када је напунио 73 године живота.

Др Костић се као човјек великог замаха и широког професионалног интересовања, бавио општом и абдоминалном хирургијом, затим хирургијом мозга и кичмене мождине, па чак и кардиохирургијом. Био је инспиратор и покровитељ многих значајних унапређења, пионир у неким областима и зачетник нових оперативних процедура, тако је 1923. извео и операцију тумора хипофизе - кроз нос.

Већина новина у Краљевини је пренијела вијест да је 25. новембра 1926. на хируршком одјељењу Државне болнице у Београду, уз асистенцију тројице љекара, професор др Миливоје Костић извршио прву операцију срца у Краљевини Југославији. Пацијент Бранимир Марковић је у једној тучи био убоден у срце, а "др Костић је са нарочитом иглом пробио кроз дебљину срчаног мишића, с једне и са друге стране ране урадио специјални шав, послије чега је начинио још три таква шава и срце је почело да куца све јаче и правилније. У свету је до сада било једва неколико оваквих операција." У литератури се често погрешно помиње да је прву операцију на срцу код нас извршио др Јован Мијушковић и она се десила двије године касније, 7. априла 1928. у Ваљеву. И тај подухват свакако је за дивљење. Наиме,  петнаестогодишњем Драгомиру Митровићу из Уба малокалибарским пиштољем је простријељено срце, а др Мијушковић га је успјешно "закрпио" у врло тешким условима, након чега се пацијент опоравио и послије чак радио као вратар у тој болници. Овај врсни љекар је поред Беча хирургију специјализовао управо код професора Миливоја Костића 1924. у Београду. Нажалост комунисти су га стријељали без суда у јесен 1944. јер је 1941/42. збрињавао ратом унесрећене као министар здравља у Недићевој влади.

Хуманисти

Прве неурохируршке операције у Србији обавио је, ко други, до професор Миливоје Костић, који је 31. октобра 1938. и основао Одјељење неурохирургије у оквиру Прве хируршке клинике Медицинског факултета - прво у Југославији, свега три године након отварања првог таквог одјељења у Европи у њемачком Вирцбургу. Шеф одјељења је постао Миливојев рођени брат, 18 година млађи др Слободан Костић. Не журите са закључком како је у питању некакав непотизам, јер је др Слободан, потоњи професор и академик, био врхунски стручњак у тој области, али о томе ћемо касније рећи нешто више. Др Миливоје Костић је као љекар и хуманиста између осталог 1934. утемељио и  прву службу за трансфузију крви у Београду. За декана Медицинског факултета у Београду изабран је 1940. а ту функцију је прекинуо наредне 1941. године када је почео рат.

Крајем Другог свјетског рата видимо га у болници у Сремској Митровици, гдје на челу тима љекара (Драгојевић, Стојановић, Косановић) збрињава велики број рањеника са српске  кланице зване Сремски фронт.

Упркос мишљењу многих да су у новој држави довољна два медицинска факултета, Београд и Загреб, др Миливоје Костић је уложио сав свој немали ауторитет и утицај код Владе ФНРЈ  да се одобри оснивање Медицинског факултета у Сарајеву, који тако поче са радом у јесен 1946.

По ослобођењу др Костић обнавља своје предратне међународне везе и 1949. одлази на конгрес хирурга у Лондон. Као водећи и врхунски ауторитет међу хирурзима Србије и једини редовни професор хирургије, он је 1951. изабран за предсједника Удружења хируршких секција Југославије. Дописни члан САНУ је био од 1955, а редовни од 1958, да би ускоро 1959/60. био биран и у предсједништво Академије. Био је редовни члан и АНУБиХ као и почасни члан већег броја европских академија наука. За свој рад је добио више ордена и мноштво других признања.

Уважени љекар, научник и хуманиста, др Миливоје Костић је својом импресивном каријером обиљежио једно вријеме и као педагог одгојио велики број врхунских хирурга и факултетских наставника. Уводећи нове оперативне процедуре трасирао је пут развоја и савременог схватања хирургије какву данас познајемо. Учествовао је на свим важнијим научним скуповима у земљи и иностранству, свјестан да хирург мора цио живот да се усавршава и учи. Као резултат својих бројних истраживања и богате оперативне праксе, објавио је преко 50 стручних и научних радова.

Хирургија је по дефиницији рад руком, па је многи називају занатом. Ако смо с тим сагласни, онда је професор др Миливоје Костић био велемајстор тог заната. Међутим, има и оних који тврде да је хирургија умјетност, у том случају би му било мјесто у друштву Паје Јовановића и Уроша Предића. Др Миливоје Костић је био човјек господствених манира, озбиљног држања, радан и посвећен свом послу као неприкосновени ауторитет, једном ријечју личност великог формата. Преминуо је у Београду 1974. у 91. години живота.

Симболика

Један новински текст тешко може поднијети двије значајне биографије, па ћемо на млађег Костића, др Слободана направити само краћи осврт, а опширније писати другом приликом. Академик др Слободан Костић рођен је у Сарајеву 21. априла 1902,  а умро у Београду 14. јануара 1986. Био је редовни професор Медицинског факултета од 1955. и управник његове Неурохируршке клинике од 1951. до 1973. Дописни члан САНУ био је од 1968. а редовни је постао 10 година касније.

Као што горе рекосмо, он је 1938. постао шеф неурохируршког одјељења, али то се наравно није десило нимало случајно, јер је др Слободан Костић још 1933. био на специјализацији у Стокхолму код Херберта Оливекрона, тада водеће личности европске неурохирургије. У Београд је донио сва основна искуства Шведске неуролошке школе, која је била узор свим европским неурохирурзима. Одјељење ће његовим инсистирањем 1951. прерасти у Неурохируршку клинику, прву те врсте у Југославији, а др Слободан ће као врхунски ауторитет у тој области 11 година бити на челу Удружења неурохирурга Југославије, гдје ће га наслиједити један други Сарајлија, неурохирург др Здравко Бесаровић. Др Костић је био аутор многих научних радова, укључујући и књиге из области неурохирургије. Посебно се бавио проучавањем тумора главе и централног нервног система. На неурохирургији у Рисну са великим поштовањем помињу професора Слободана Костића, јер је и тамо својим дјеловањем оставио дубок траг. Поменућемо и да је професор био лични пријатељ са Ивом Андрићем, о чијем се здрављу бринуо све до његове смрти 1975.

Послије ослобођења комунистичке власти, прецизније министарка просвјете Митра Митровић (Ђиласова супруга), вршила је чистке на Београдском универзитету. Под њен удар је дошао и професор др Слободан Костић због опирања партијском једноумљу, али је као врхунски стручњак ту хајку некако "преживио", за разлику од 37 наставника, попут рецимо, његовог презимењака угледног професора, предратног декана Медицинског факултета, др Александра Костића, оца Војислава Вокија Костића.

Откад је свијета и вијека озбиљне државе, кроз установе и институције система, чувају од заборава своје заслужне појединце, истичући са дивљењем и поштовањем њихово дјело као примјер, путоказ и духовно надахнуће новим генерацијама, али код нас то пречесто није случај. Мало је заслужнијих личности од браће Костић, посебно др Миливоја, да се по њима назове нека од медицинских установа у Сарајеву, нарочито овом Источном. Нек нам се не узме за зло слобода што ћемо предложити да се болници у Касиндолу уз име СРБИЈА допише и ДР МИЛИВОЈЕ КОСТИЋ, јер управо његова личност у области медицине, на најбољи начин симболично повезује сарајевске Србе са њиховом матицом. 

Бечка школа

Међу првим српским хирурзима у Бечу је 1869. дипломирао др Владан Ђорђевић, каснији српски државник, дипломата и књижевник. Занимљиво је да је као и др Миливоје Костић ишао у исту сарајевску основну школу, при Српској црквеној општини, јер му је ту отац Ђорђе давне 1851. отворио прву апотеку "јевропског типа". У Бечу је нешто касније промовисан и први доктор медицине из БиХ др Ристо Јеремић, који је једно вријеме похађао исту сарајевску гимназију као и Миливоје и био му од 1920. до 1924. најближи сарадник у сарајевској Државној болници. У Бечу је докторирао медицину и доајен српске хирургије др Војислав Суботић, кога ће др Костић наслиједити на катедри Медицинског факултета у Београду. Занимљиво је да је у Бечу медицину уписивао и Милош Црњански, али га је живот одвукао у сасвим друге воде.

Само ти ради свој посао

Великом заслугом др Миливоја Костића министар народног здравља, Мостарац, др Недељко Недо Зец свечано је отворио Медицински факултет у Сарајеву 16. новембра 1946. Готово двије наредне деценије ту ће декани и водећи професори бити др Александар Собољев (физиологија), академик др Благоје Ковачевић, Костићев ђак (хирургија), академик др Владимир Чавка (офталмологија), академик др Миливоје Сарван (педијатрија), академик др Грујица Жарковић (хигијена), др Живојин Игњачев (анатомија), такође и поменути академик Недо Зец (неуропсихијатрија), за чије је име везана и једна крвава ратна епизода. Наиме, јасеновачком логорашу др Зецу за помоћ се обратила нервно растројена људска звијер Жиле Фригановић, који је лично заклао десетине хиљада Срба. Њега је психолошки уништио старац Вукашин Мандрапа (свети Вукашин Јасеновачки), који му је послије одсјечених ушију и носа, те пријетње да ће му извадити и живо срце, смирено рекао оне чувене ријечи: "Само ти, дијете, ради свој посао."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.