За Чедом и у воду и у ватру
ЗA ЧЕДОМ су се окретале све Тузланке, а он само за Томком. Некада кршни момчина из челиначког села Бабићи Чедо Вујичић свој радни вијек почео је у шумарији. Приликом једног случајног сусрета са њим тадашњи командир локалне Полицијске станице Јово Вујмиловић предложио му је да се упише на курс за полицајца..
- И тако се ја у јесен 1961. године нађем у Сарајеву, а већ наредне године у љето добијем службу у Тузли. У то вријеме за полицајца у БиХ није било тежег распореда од Тузле и Зенице који су били раднички центри у којима је владао закон јачег. Полиција је у то вријеме углавном као "службено возило" користила коња или ишла пјешице, али опет је уживала велики ауторитет - говори Чедо о својим првим полицијским данима.
Каже да је са њим у Тузлу кренула група полицајаца Крајишника, "све момци ко од брда одваљени". Стасом, гласом и својим узорним и храбрим понашањем врло брзо су стекли ауторитет међу кавгаџијама. A она друга љепша страна? Тузланке су вратове за њима кривиле.
- Ја сам момковао све до 1968. године и онда схватио да ми је вријеме да се женим и скућавам, јер тридесета ми је била на прагу. Било је дјевојака више за забаву, али кад човјек одлучи да неку од њих кући поведе тај круг се значајно сужава. Загледао сам се у једну младу, вјешту и кршну трговкињу по имену Томка за коју сам се својим везама и распитао и закључио да је она таман онаква каква ми треба - кроз осмијех описује Чедо своје момачке успомене.
Мада није баш све лако ишло јер, за Чедом су се окретале све Тузланке, а Чедо само за Томком. Љубав на први поглед крчила је све препреке. Срели су се у марту 1968. године, а свадба је била већ 11. маја исте године. У свадби, која је организована у Тузли, било је 13 аутомобила што би тешко скупио и тадашњи предсједник општине.
- Као припадник специјалне јединице најчешће сам био у Титовом обезбјеђењу. Након земљотреса у Бањој Луци 1969. године ту сам распоређен, а када је загужвало на Косову тамо су ме послали - казује Чедо. Уз рад наставио је школовање и обављао низ одговорних послова за која је добио више признања.
Иако су живјели и радили у Тузли већ првих година свог заједничког живота почели су градити кућу у Чедином завичају. Томку питамо како је она, као дијете из великог града, прихватила градњу куће у селу које ни асфалта није било и до којег се долазило преко климавог дрвеног моста.
- Ја бих и тада и данас за Чедом и у воду и у ватру скочила, а камоли не би село за град замијенила. Мене су његових шест сестара и брат прихватили као своју сестру и ја се тако према њима односим, а опет ја и Чедо се допуњујемо и веома лијепо слажемо. Оно што је најважније, увијек смо проналазили заједничко рјешење за све наше проблеме - прича Томка коју у челиначком крају познају као веома вриједну и динамичну жену.
- Ове прве наше четири заједничке деценије провео сам веома лијепо. Имам вриједну и поуздану супругу којој је породица преча од ње саме. Никада нисам имао ни најмањи повод да посумњам у свој избор и могу се похвалити са ове временске дистанце да сам добро процијенио - каже Чедо.
Резултат њихове љубави је кћерка Љиљана, зет Небојша, унучад Јована, Бојана и Борис, изузетно лијепо домаћинство и широк круг пријатеља.
Чедо је пензионисан почетком 1988. године, и врло брзо вратио се са породицом у своје Бабиће. Вујичићи кажу да их за Тузлу, гдје и данас имају доста пријатеља, вежу лијепе успомене. Иако су већ годинама у пензији, обоје су још увијек активни, жељни нових успјеха и радости. Томка је предсједница Удружења жена "Божур" у Челинцу, а Чедо активиста у Удружењу пензионера и страствени ловац.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
