Вашингтон прижељкује тучу Москве и Кијева

Све неодољиво подсјећа на “кубанску” из 1962. године и један хладноратовски период који је пријетио да прерасте у нешто више - нуклеарни рат незамисливих размјера. Било је то вријеме када се само чекала искрица да буде притиснуто фамозно црвено дугме.

Дипломате, политички аналитичари, али и они које баве безбједношћу, сматрају, да је један такав црни сценарио мало вјероватан, јер нуклеарно оружје које и данас посједују САД и Русија спречава било какву лудост са било које стране.

Истичу како се у случају Украјине прије свега ради о геополитичком “надигравању” Вашингтона и Москве, а иза којег се, прије свега, крије намјера Бијеле куће и Пентагона да стварањем и одржавањем тињајућег и контролисаног спора и сукоба на овим просторима Русију финансијски и политички ослаби и уништити на дужи рок, баш као што је то учињено приликом десетогодишњег совјетско-авганистанског рата и сукоба, из којег се Москва на крају морала повући.

Офанзива

Ово мишљење дијели и бивши југословенски дипломата Владислав Јовановић, наводећи како се ситуација у вези са Украјином, бившом совјетском републиком, може тумачити и као америчка опомена другим државама у Европи, нарочито онима на истоку, да би оне могле да се нађу у сличној ситуацији.

Јовановић истиче да је геополитичка, медијска и сајбер офанзива САД на Русију, а којој се прикључила и Велика Британија и дио земаља Европске уније, дио и дугорочне стратегије Вашингтона да, како каже, изазивањем и окупирањем унутрашњим и регионалним проблемима Русију извуче из тијесних и интересних односа са Кином.

- Мада ће звучати чудно, мислим да Америка на Русију у последње време гледа и као на потенцијалног савезника запада, али не и као партнера, већ као сателита, као у време поводљивог Бориса Јељцина. Знају да то не могу да постигну директним потезима, али се надају да би то могли да постигну свеукупним ставом према Русији, не само економским санкцијама него и изазивањем унутрашњих тензија, а нарочито стварањем дуготрајног, тињајућег и контролисаног политичког, националног и војног сукоба између две највеће словенске земље. То је у неку руку и психолошко исцрпљивање Русије да би се она испровоцирала на неки потез и тиме Америци дала још један изговор да настави са сатанизовањем и политичко-економским уништавањем ове земље - наводи Јовановић.

Наглашава да је други циљ стварања и дизања тензија, тактички и тренутно хитнији, да се кроз заоштравање односа са Русијом у Украјини и око ње, и “гурањем” НАТО даље ка Кавказу Европа дуже задржи под контролом САД.

- У Европи већ пулсирају расположења да би Америка својом политиком заоштравања према ривалима, Русији и Кини, могла Европу да уведе у непријатне ситуације, што би је политички маргинализовало, а економски практично уништило - истакао је овај бивши дипломата.

Примјећује и да се због тога у посљедње вријеме јављају све већи отпори у Европи, указујући на недавну изјаву шефа европске дипломатије Жозепа Бореља, али и раније изјаве француског предсједника Емануела Макрона и њемачког канцелара Олафа Шолца, који су јасно и недвосмислено ставили до знања да Европи не одговора да од Русије ствара непријатеља.

- Борељ је назначио да би даље заоштравање могло да угрози интерес Европе, а која тражи да буде равноправан партнер са Америком и Русијом у разговору о безбедности. Америка, нажалост, то не жели - каже Јовановић.

Опасне игре

Слично мишљење има и војни аналитичар и уредник портала “Балканска безбједоносна мрежа” Александар Радић, наводећи како се ради о опасној геополитичкој игри са великим улозима.

- Русија се још од 2014. године налази под ударом америчких санкција, а које су оставиле великог трага. Москва жели да изађе из свега тога, из кризе у коју је све више увлаче поједини центри моћи. Здрав разум каже да све ово око Украјине, али и ширења НАТО према истоку треба решити преговорима. Судбина Украјине је једно од најважнијих питања за Русију, јер се ради о једној од бивших совјетских република. За њих би било катастрофално када би стратешки изгубили ову земљу. Русија жели само да добије потврду те своје позиције, а с друге стране ово је идеалан сценарио за неке западне центре моћи који желе увући Русију у конфликт те им наметнути нове и још жешће финансијске и политичке санкције. То је једна врло опасна америчка игра у којој је сасвим видљиво да у Вашингтону и Лондону постоје људи који прижељкују један ратни сценарио. Русија има веома мали маневарски простор и не смије да дозволи евентуални украјински упад у Донбас, а с друге стране мора да нађе начина да изађе из садашње позиције и санкција које су јој наметнуте - наводи Радић.

Увјерене је и да НАТО неће примити Украјину у свој војни савез, јер се томе све отвореније противе неке европске земље, а прије свега Њемачка, која је, каже, схватила да би то могло отворити Пандорину кутију на европском континенту.

Сматра и да је врло битно да Руси не дођу у ситуацију да буду сатјерани уза зид, јер би то могло довести до неког новог рата ограничених размјера, а у ком не би било побједника.

- Мислим да се Русији, а која је при том и нуклеарна сила, оспорити право да утиче на политичке прилике у свом окружењу. Уосталом, то раде све велике силе. Москва тражи од друге стране да покаже поштовање према руским националним, политичким и војним интересима. С друге стране имамо мноштво порука којима се намјерно све то негира. Оне долазе из англосаксонског света, из Америке и Британије. А ко тачно вуче те конце? Па сигурно нису политичари. Мислим да иза свега стоје интереси крупног капитала, а који су по неписаном правилу важнији од државних - истиче овај војни аналитичар.

Однос снага

Русија има једну од најснажнијих војски свијета и налази се међу пет држава планете које дају највећи буџет за своју војску.

Током 2020. године Русија је потрошила 61,7 милијарди долара на своју војску, што је 11,4 одсто државне потрошње. Са друге стране, Украјина је потрошила 5,9 милијарди долара, односно 8,8 одсто државног буџета.

Каже како се иза свега овога крије и мотив - ко ће Европу да снабдијева са неопходним енергентима. Русија је показала да то жели градећи велики број гасовода, али тај интерес су показале неке од највећих америчких компанија које желе свој дио тог великог финансијског колача.

- То је и један од разлога што је дошло до енергетске кризе у Европи. Ради се о једном врло сложеном односу озбиљних финансијских интереса, јер се у бези са тим врти огроман новац. Због тога и свака радикализација односа са Русијом тим америчким компанијама одговара. Треба само пратити токове новца и коме све одговара оваква затегнута политичка и безбедоносна ситуација. Русији и Европи сигурно не - појашњава Радић.

Наглашава и како из читаве ове игре највише профитира у ствари Кина, најмногољуднија свјетска држава која је одлучила да постане нова глобална сила. Како економска, тако и војна.

- Они систематски граде своју моћ и шаљу јасне сигнале да желе бити важан актер у креирању међународних односа и зона утицаја. Због тога сада долази и до тензија у Јужном кинеском мору. И то је дно надметање које ће обиљежити нашу блиску будућност. Овде не траба заборавити поменути да је и Русија једнако изложена, дугорочно гледано, притиску Кине па и територијално - рекао је Радић.

На крају је истакао да би и за балканске просторе било изузетно важно да се “украјинска криза” коначно ријеши те регулишу односи Вашингтона и Москве, а који би водили ка једном историјском договору - каже Радић, истичући да је ипак песимиста по том питању, јер сигурно неће доћи до било какве нагодбе у вези са енергентима, зонама утицаја и ширењем НАТО-а према Русији.

Показне вјежбе

Професор и политички аналитичар Срђа Трифковић сматра да је најгоре ипак прошло те да слиједи период деескалација односа између Русије и Украјине.

- Да је руски предсједник Владимир Путин имао намеру да нападне Украјину он би то до сада сигурно учинио. С друге стране и из Вашингтона су послати јасни сигнали да САД не желе рат и слање својих војника у ову бившу совјетску републику. То им не пада на памет. Мислим да би они били најсрећнији да се Украјина и Русија, жаргонски речено, потуку, а како би Руси исцрпили своје ресурсе. О том плану говоре и неке америчке студије. Али, не треба заборавити поменути на све већи отпор појединих европских земља једној таквој идеји. Чак и унутар немачке владе. Нови немачки канцелар је преузео на себе вођење спољне политике из руку изразито русофобне министарске иностраних послова Аналене Бербок. Оно што је можда још значајније јесте понуда француског предсједника Еманула Макрона да буде посредник у преговорима Украјине и Русије. Значи не постоји јединствени западни фронт према Русији - каже Трифковић.

Упозорава, међутим, како Велика Британија све више хушка одређене земље на Русију, покушавајући на тај начин врате на глобалну сцену, а што се, како каже, могло најбоље видјети и на примјеру Казахстана и покушаја припреме пуча и државног удара у овој земљи.

- Те њихове игре су све веће и у БиХ. Зато ме не би зачудило да БиХ буде неки нови терен за показну вежбу руске слабости. Та опасност прети управо зато што је муслимански естаблишмент у Сарајеву спреман на сваку ескалацију, јер сматрају како је сада идеална прилика да се додатно заоштри криза у БиХ, а за коју би поново били оптужени Срби. Лоша вест за Србе из Српске јесте да би у том случају немачка влада била далеко спремнија да постане дио тог плана у БиХ, него што је случај са Украјином - навео је Трифковић.

Црвена линија

А шта тражи Москва? Као прво да се НАТО обавеже да неће ширити своје границе према истоку те да неће распоређивати оружје на тим територијама. Такође, Москва је тражила и да се блок врати на границе из 1979. године. Шта то значи за Бугарску и Румунију, које су се придружиле НАТО послије ове године, руски шеф дипломатије Сергеј Лавров рекао је да Русија жели да се сва страна опрема и војска повуку из тих земаља.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.