Вања Јовановић, парох сарајевски: Христос потребнији него икад

Додао је да "осјећај који нам отвара очи и преображава нас, узводи нас у вертикално постојање ван времена и простора. Христово Васкрсење је данас неописива вриједност за садржину меланхоличног човјека и његов живот".

- У свијету који безглаво јури свим могућим путевима и странпутицама, у којем нико никога не примјећује, гдје срећа једног зависи од пропасти другога и гдје животињско царство у свим својим звјерствима неријетко изгледа хуманије од царства човјека, у таквом свијету и за такав свијет васкрсава Христос - истакао је Јовановић.

* ГЛAС: Како живи православни свијет у Сарајеву када је младог свијета у сарајевским црквама све мање?

ЈОВAНОВИЋ: Данас у Сарајеву живи свеукупно пет одсто хришћана (и православних и католика). Младих људи има толико да се готово сви међусобно познајемо. Босна је након оволико година од рата подијељена земља и то је њена реалност, хтјели ми то признати или не. То нас не треба фрустрирати и чинити депресивнима. Неопходно је схватити и прихватити стање какво јесте и видјети на који начин можемо ићи даље, боље и квалитетније живјети. Популација православних Срба који данас живе у Сарајеву је већином старије доби и они имају одређену социјалну и материјалну сигурност, у смислу да нису принуђени да траже посао. Нажалост, тренд исељавања се и даље наставља. Интересантно је то да људи који су све вријеме рата провели у Сарајеву сада продају своју имовину и селе се у Источно Сарајево. На неки начин остају везани за федерални дио, јер ту остварују своја права, али живе у источном дијелу.

* ГЛAС: Колико сте током прошле године обавили вјенчања и крштења у Старој православној цркви и у каквом су стању сада црквена здања и имовина СПЦ у Сарајеву и Федерацији?

ЈОВAНОВИЋ: Нажалост, од учињених обреда је највише сахрана. У посљедњих десет година, колико сам ја ту, можда је било пет вјенчања. Што се тиче крштења, ту је слика другачија, јер многи који сада живе ван Сарајева или уопште ван БиХ, долазе овдје да би крстили своју дјецу или унуке. Стара црква у Сарајеву је велика светиња и већина оних који су напустили ове просторе носе је и даље у својој души и своме срцу. То се можда најбоље види по томе колико и одакле све некадашње Сарајлије посјећују вебсајт Старе цркве (њњњ.старацрква.орг) као и по њиховим писмима.

Један дио активних вјерника наше заједнице не долази из корпуса српског народа, него су то припадници других народа, Руси, Грци, Aмериканци итд. Као примјер навешћу један православни брачни пар, муж је Нијемац, а супруга Вијетнамка, који живе у Сарајеву и прошле године су крстили кћеркицу.

Што се тиче стања цркава у Федерацији БиХ, могу рећи да је оно мање-више задовољавајуће.

* ГЛAС: Имовина СПЦ се годинама не враћа, констатује се из године у годину. Сарајево је данас готово без Срба и колико би повратак имовине СПЦ утицао на повратак Срба у Сарајево и Федерацију?

ЈОВAНОВИЋ: Нема добре воље да се имовина СПЦ у Федерацији БиХ, а поготову у Сарајеву, врати, бар у оном основном обиму гдје би то било могуће и прије доношења закона о реституцији. Гора ствар од невраћања имовине је преправљање постојеће документације о изворном власништву за ту имовину и њено стављање у промет. Пријеко нам је потребан закон о реституцији да бисмо зауставили све нелегалне процесе. Биће нам неопходне године да исправимо учињене нелегалности и вратимо статус те имовине у почетно стање. Сигурно је да задржавање неријешеног стања и његово компликовање разним нелегалним радњама утиче на коначно стерилисање ових простора.  

* ГЛAС: Колико данас вјерујући народ зна и његује своје обичаје?

ЈОВAНОВИЋ: Најбитнија је вјера, жива вјера у човјеку. Вјера којом он живи и која га спасава кроз еухаристију и заједницу којој припада. Само такав преображен човјек има могућност континуираног настављања своје егзистенције. Та и таква вјера кроз живи дијалог са Богом, украшена је разним и различитим обичајима кроз које вјерници такође исказују своју љубав. Наш православни свијет познаје своје обичаје и одржава их богатима и лијепима, украшавајући тако и себе и свој пут ка Богу.

* ГЛAС: СПЦ и њени великодостојници су честа мета медијских напада. Каква је Ваша оцјена таквих напада?

ЈОВAНОВИЋ: Наравно, циљ многих недобронамјерних је стварање негативних односа и лоше воље у друштву. Нажалост, многи медији се заснивају на креирању негативних информација и некаквој ексклузивности. Све ово се код нас сврстава под "права и слободе". Међутим, и слобода има границу, а то је слобода другога. Са друге стране, готово да нема ниједне институције која вас може заштитити од тих напада. Иронично је да пред неки филм на телевизији имате упозорење РП (родитељска пажња), јер филм садржи можда неке дијалоге који нису примјерени за дјецу, а након тога слиједе вијести или нека емисија која обилује језиком мржње и стравичним сликама. Оно што је сигурно јесте да су медији увелико одговорни за постојећу ситуацију у БиХ. 

* ГЛAС: Језика мржње има на сваком кораку. Да ли би на том плану вјерске заједнице могле да учине више?

ЈОВAНОВИЋ: Језик мржње код нас се заснива на националним различитостима. Мржња је неприхватљива Цркви, као ни било који облик агресивног и деструктивног понашања. Бити вјерник, значи прихватати другога као неког кога је такође Бог створио. Дакле, ако сам православан, не могу мрзити или се борим са тим да не мрзим, трудим се. У нашем друштву је устаљено да се Црква посматра као нека невладина организација која би требала имати овакву или онакву реакцију на одређену појаву. То је непотребно. Црква проповиједа Христа, љубав и ако се саображавамо са Христом, нема мржње. И пред овога, Црква је позивала вјернике и подсјећала их на одређене моралне вриједности које би требали слиједити.

* ГЛAС: Које су то Васкршње поуке које не треба заборавити ни када прође овај празник?

ЈОВAНОВИЋ: Васкрс је највећи хришћански празник и овај "празник над празницима" у души вјерника покреће увијек исти осјећај радости и наду у спасење, наду у коначан прелазак из смрти у живот. Ту се губе категорије времена и простора, јер је наша радост вертикална, усмјерена је небу и Христу. То је космички догађај и доживљај који на мистичан начин обједињује све оно што јесте у прошлости и све оно што је коначно стање у будућности.

Прослава Васкрса се не може одредити временом, градом, селом, неком државом или стањем у њој, јер она припада другој и другачијој категорији постојања, гдје је перцепција човјека и споља и изнутра окренута другим и другачијим доживљајима.

Вјеронаука

* ГЛAС: Вјеронауку дјеца данас уче у школама. Колико је то био добар потез и да ли је вјеронаука у школи дала резултате који се очекују?

ЈОВAНОВИЋ: Дјеца морају имати право и слободу на образовање, исказано кроз њихове родитеље, самим тим и на вјеронауку. То нико не може оспорити. Сигурно је да након оволико година колико се предаје вјеронаука у школама, имамо боље људе у друштву. Спознајом Бога, дјеца усвајају исконске вриједности које нису добре само за њих понаособ него и за друштво у цјелини. Вјеронаука је апсолутно испунила и још увијек испуњава свој циљ - каже Вања Јовановић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.