Уживање уз бакине специјалитете

Ова "Кафана" смјештена је у доњем дијелу Менхетна, Ист вилиџу, у низу зграда типичних за њујоршку архитектуру, гдје се лако уочавају стаклена врата са натписом уоквиреним бојом злата - "Кафана".

За већину пролазника то је чудна и вјероватно једина ријеч у Њујорку написана ћирилицом. Изгледа да је баш зато многима и интересантно да завире унутра и у типичној београдској, боемској атмосфери пробају ћевапе, гибаницу, "карађорђеву шницлу", пребранац са сељачком кобасицом, мијешано месо...

- Зашто не бисмо ми могли да направимо неко наше цивилизовано место које није брза храна и да нису бркате келнерице - при ча Оцокољић. 

Оцокољић се прије угоститељства бавио архитектуром, међутим када су се власници архитектонске фирме у којој је радио пензионисали, Влада је схватио да је сада можда прави моменат за промјену професије.

Владимир Оцокољић, тридесетосмогодишњи Београђанин, већ 18 година живи и ради у Њујорку. Када је завршио средњу школу у Београду и вратио се из војске, конкурисао је на академији за дизајн. То што је био први испод црте уопште га није разочарало, јер је тог љета планирао да посјети мајку, али и да остане у Њујорку, гдје је она већ имала свој посао.

Уписао је ФИТ (Фасхион Институте оф Тецхнологџ), одсјек за ентеријер, гдје данас ради као професор, али и као слободни архитекта. Првих година у овој урбаној џунгли, Оцокољић је радио као бармен у многим њујоршким кафићима и ресторанима, потом им је осмишљавао ентеријер и, на крају, отворио и опремио своју кафану.

Финансијска криза, која је погодила Сједињене Државе, а и остатак свијета, такође је на неки начин заслужна за покретање првог српског ресторана на Менхетну.

- Криза, питао сам се да ли ће архитектура прва да стане и онда добијем идеју, нађем неког инвеститора и крене "Кафана" - прича власник ресторана.

Искуство у архитектури, осјећај за унутрашњи дизајн, који предаје на факултету, и домишљатост, много су помогли Влади при покретању новог посла.

Први српски ресторан на Менхетну изазвао је велику пажњу њујоршких критичара, који су "Кафани" дали високе оцјене за квалитет хране.

Главни кувар је Грк, који је дипломирао на Френцх Цулинарџ Институте, а како Влада каже, српску храну није тешко спремити, већ је главни трик - набавити свјеже намирнице.

- Јеловник сам ја смислио. Он се развија, увек мора нешто да се мења. A ту су хитови, пошто већина људи који овде дођу хоће да једу ћевапе. Сталне муштерије које долазе, оне откривају и друге ствари, што је за мене успех, да не буде све на ћевапима и буреку - прича Влада.

Српска храна, која се махом састоји од меса и садржи доста масноће, по свему судећи не би требало да буде толико популарна међу Aмериканцима.

Међутим, отприлике половину муштерија чине странци који су заинтересовани да пробају нешто другачије и аутентично, а познато је да се у ресторане поред хране долази и због добре атмосфере.

Aлиша, која је у "Кафану" дошла први пут каже, "да су и ресторан и начин на који је храна представљена - одлични, а и атмосфера је феноменална".

Као што и сам власник каже, овај ресторан не нуди новокомпоновану забаву, већ атмосфера више подсјећа на ону из времена прије 1990-их. 

- Обожавам да седим на овим клупама зато што ме подсећају на кућу моје баке из Ваљева и увек кад дођем волим да седим баш на овом месту. Изгледа да је ресторан "Кафана" оно што нам је свима требало. Мирно место на којем можемо да дођемо да једемо храну као што су спремале наше баке и да се осећамо као код куће - прича друга муштерија, Ивана. 

Гости "Кафане" су пола носталгични Срби који живе и раде у Њујорку, а пола знатижељни Aмериканци који први пут уђу да истраже шта се крије иза ћириличног натписа, а потом настављају да долазе због укусних српских јела.

Оцокољић није типичан газда који из стола у ћошку надгледа запослене и поздравља се с познатим гостима. Он је ту први који ће да послужи и угости, док у кухињи праве српске специјалитете припремају главни кувар, који је Грк, и његови помоћници из - Мексика, Колумбије и Еквадора!

- Aмериканцима увек препоручујем мешано месо, јер тако могу да пробају од свега помало. Допадају им се и пљескавице, ћевапи, кобасице, роловане суве шљиве, "карађорђева" и шопска - каже Оцокољић.

Осим кувара и музике (нема народњака, само рок и панк), све остало је типично српско. Клупе и столице тапациране су ћилимима који су већ више од сто година у посједу његове породице. Централни лустер, који је Владимир такође пренио из Србије, направљен је још 1931. године и био је свадбени поклон његовој баки и дједу. Дјед је био члан краљевске гарде, што се види и по урамљеној захвалници за службу краљу, окаченој на такозваном породичном зиду кафане. Ту су нанизане и старе црно-бијеле породичне фотографије, од којих су многе и даље у оригиналним рамовима, старим колико и саме слике.

Наспрам овог налази се "београдски зид", гдје су окачене старе фотографије пријестонице и заставице Црвене звезде, а на бару међу кока-колом и спрајтом, почасно мјесто заузимају кокта и минерална вода "књаз Милош". Србима који у Aмерици већ дуго живе прво у очи упадне добро познати ружичасти тетрапак. Нажалост, умјесто "кравице", уз гибаницу гости могу да пробају нешто што највише подсјећа на наш јогурт, јер ни у европским маркетима прави течни јогурт не постоји. Миље је, наравно, неизоставни пратилац целокупног ентеријера, а главни антиквитет који и дан-данас служи сврси је каса, направљена давне 1921. године. То је и разлог што картице овде не пролазе, већ само кеш. Уосталом, и то је некако типично српски.

Сам свој мајстор

- Заједно са оцем, све смо сами направили за "Кафану". Нашли смо старе клупе из цркве, па их преправили и тапацирали. Поправљали смо и истезали старе столице. Шанк сам нашао, требало га је расклопити и поново склопити. На једном зиду је моја фамилија, иде од мог прадеде на овамо, а са друге стране је стари Београд - каже Оцокољић.

Припрелила:Александра Рајковић

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.