Уз годишњицу мартовског погрома (3) Пећ - центар српске моћи и величине
Чак гледајући кад сунце јаче припече, да му изгледа да је непомично, да његови непомични зраци, не трепере, не блеште и изгледају као да су се одвојили од сунца и забили у грудима ове мртве природе, па је запалили, сагорели и поносито претећи штрче више ње.
Ако би се потражио одмор под каквим дебелим храстом, одмах се около почну да окупљају прво пси, затим деца, а напослетку Албанци, озбиљни, ћутљиви, са мартинкама. Сви су гледали, једним истим изразом чудноватог љубопитства, као да су говорили: “Шта ћете овде?” А и ви с чуђењем посматрате њих и као да се питате: “Откуд они овде? Где су то до сада били скривени, одакле долазе, кад нигдје около ниједне куће?”
Идући даље и дубље залазећи у Дреницу, за њу овај наш путни посматрач каже: “Она постаје све неповерљивија, све страшнија”, јер се у даљини од пута виде села за која каже да су велика, груписана али ћутљива и намргуђена, као да прете. Прозора на кућама није било, само су подмукло као очи у кртице вириле црне пушкарнице. Путем није пролазио нико, а тек у даљини опазе се на њивама групе Албанаца, чије су мартинке висиле под каквим старим високим храстом. Један их је чувао седећи крај бурета воде, а остали окопавали кукуруз. Сви су као по команди са једним јединим изразом чуђења прекидали рад, кад наиђе путник и гледали дуго за њим, не говорећи ништа.
Јанковићеве речи слике даље кажу: “Како су ћутали копачи, ћутала природа кроз коју се пролазило, ћутали путници који су је гледали, овладали су неки чудни утисци у овом дивљем пределу, па немају ни почетка ни краја. Сви су у нереду и разбацани, као и природа, кроз коју се пролази, свет који се види и куће које су једино биле сталне својим пакосним изразом црних пушкарница”.
Имајући ово све у очима и у глави, Јанковић пише: “У Дреници се природа није покоравала човеку, човек власти, власт законима, па се све једно за другим сусретало пакосним претећим изразом”. Он даље каже: “Пред тим изразом сви утрну, сви одступе, а нико не побеђује. Албанци су живели самовољно, као што је и природа била самовољна, као што је и власт таква. И када су се у средишту Дренице, Лаушу, поставили кајмакама, сутрадан су га Албанци прогнали, а кућу запалили, најавивши свечано да ће они поштовати власт султана и без кајмакама.
Причу слике из Дренице Јанковић је продужио сликом речи израженим за Пећку равницу и даље за саму Пећ и околину. Као и за нека претходна места, он и за Пећку равницу каже да је оивичена са свих страна пустим, голим брдима, која су се претећи пењала у облаке, а пружала се у једном луку огромна равница, равница разнобојна, таласаста, на све стране обрасла шумом, шибљем, кукурузом, пшеницом и све тако, наизменице изредано, да кад сунчана припека замори и облије знојем, а прашина сасуши језик и непце, кад постане све несносно и кад се чини да не постоји лепота, која би се могла са одушевљењем посматрати, и тако тада обамрла, улази се у густе шуме, које својим хладом освежавају, својом живошћу уливају смисао о лепоти, и својом тајанственошћу и претећим ћутањем натерују да се мисли о животу. И све тако, из хлада у шипражје, из шипражја путем ограђеним са обе стране бројним њивама и кукурузом, а из тога опет у шуму, а затим кроз жуто шипражје.
За села која су се видела на подножју брега, Јанковић каже да се из даљине појављују тужна и суморна, обамрла у злочину. Међу осталим је и злосрећни Исток, у коме су се сатирале, ту, скоро две најбогатије и највиђеније српске куће.
Брдо около, испресецано са свију страна истим увалама, имало је свуда исти, једнак облик, па се путнику чинило да је све на истом месту кад гледа у то брдо, а у таквој ували лежала је Пећ. На целом путу од манастира Девича до Пећи лежало је само једно село, и то српско, Лукавац. Село је било затворено од “албанских зулума”, па су Јанковићу зато сви ликови учмали, поцрнели, очи утонуле далеко под чело, готово се нису ни виделе и пуштале неке сањиве погледе. Били су стасом високи, коштуњави, развијени, али опали, погурени под теретом брига и страха.
У путовању за Пећ, како кад наиђете на који савијак, “он се приближи па утекне”. А што је путник описивач био ближе Пећи, све су му мисли биле шире и обухватале у себи прошлост, садашњост и будућност. То се троје ухватило у коштац и борило. Чега ту није било, моћи и величине, срама и стида, поноса и јунаштва, подлости и кукавичлука, а сви осећаји су сливени у њима, све жеље утонуле у неке бескрајне наде које извиру из мисли о бившој моћи и величини и тону у будућој. За тадашњост, коју посматрач речима слика, она је “грозна и крвава садашњост, са толико жртава, понижења и стида”, па се у овим сновима губила, ишчезавала, као да је нема.
Као и у Дреници, и у овој пећкој равници, пушкарнице на кулама претиле су смрћу. Албанци су “са њиховим зачудно-зверским погледима” упирали на “мартинку и показивали смрт”, па и “раја тужна оборене главе сања, мисли, говори о смрти”, па се чинило “да се од свега тога већ осећао задах барута, смрад трулежи”, па је посматрачу, описивачу изгледало да ће “и ова лепота природе својом моћном гордошћу рикнути смртним узвиком”.
Са мислима са којима се није знало “шта су, са страховањем за које се није знало од чега, са нигде ништа невиђеним и са на сваком кораку чињења да ће нешто планути, одјекнути, сурвати се”, наш путник посматрач ушао је са утиском у Пећ. У њој је видео стару, сурвану варош. Са кривим улицама, посрнулим кућама, без прозора, видећи у своје доба “целокупну старину и прошлост”. Гледајући у ту прошлост, њему је са видика “ишчезло блато, прљавштина и застој вароши”. Заборављајући да гледа оне опале куће, њему се у речима и мислима сликала “стара српска Пећ”, центар српске моћи и величине, понос српске славе, моћ српске државе. Кад је мислио на ту Пећ, она је њему била “јаснија у мислима, очима и схватању”, не верујући да је то тада “истинита Пећ - која није” она српска.
Као и у Дреници, и у Пећи су “љубопитљиве главе провиривале свуда, све су се више купили Албанци”. Њихове групе су вириле на вратима, у дућанима, на ћошковима улица или у самој улици, које су гледале као са неким чуђењем и претњом. И овде му је изгледало да су се питали: “Шта ћеш ту?”, а за себе каже да је и он исто тако гледао зачуђено, и био спреман да запита: “Шта ћете ви ту?” Тиме је, и без питања и одговора, завршио своју причу утисака за коју би се рекло да ју је писао пре сто и више година, за данас, када се ни кроз Дреницу, а ни кроз Пећко поље и Пећ, не може проћи ни гледати.
Тим речима сам насликао своју слику, не само Метохије, већ и целог Косова и Метохије. Ја не знам да ли постоји који папир или конзулски извештај из Приштине да га нисам претурио кроз своје руке, и најинтересантније прочитао и исписао, што је било за науку. Данас је српска реч о Косову и Метохији равна арбанашкој мартинки, с којом су отели српску покрајину, и живе са српским називима места у географији и историји.
(Крај)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
