Уз годишњицу мартовског погрома (2): Приштина - сваки камен успомена

Свакако је разумљиво да је у Призрену, поред трговаца, занатлија и земљорадника, било доста и властеле, нарочито када су у њему владари живели што је, такође, знатно припомогло јачању трговине. Тако је Призрен, од када је под краљем Урошем дошао дефинитивно у српске руке, упоредо са напредовањем Србије и сам стално напредовао, добијајући све већу важност, док није за највеће славе и величине тадашње Србије “постао најзнаменитијом вароши у држави и престоницом Душановом”. А кад је после смрти овога цара Србија почела опадати почео је и Призрен да губи своју важност, не само у политичком, него и у трговачком погледу тако да се 1433. помиње као “напуштено тржиште”.

Оно што ће се десити Призрену, описивач Приштине у утисцима с пута с почетка XX века, као да је описао Призрен. У односу на Скакаљевића наведени Ник. Т. Јанковић своју причу почиње да је “Косово тужно” и да се “његова туга разлева преко суморног поља, преко благих брдских падина, преко клонулих колиба, преко кућа сеоских и варошких”. Њему су речи те туге избијале “из потулуле лупе клепетака са Грачанице и цркве приштинске, из људских ликова и говора, из осмеха и игре дечије, и тужног гактања безбројних врана и гавранова”. У слици његових речи било је све тужно, немо и неспокојно, и чак му је “била тужна и гордост Турака и обест Арнаута”, и све одисало “неком несталношћу и привременошћу”.

Говорећи о околној природи, слика Јанковићевих речи каже да се на све стране видело “пружено поље, необрађено, ретко засијано”, виделе су се “суморне падине брежуљака необрађене и запуштене” и на сваком месту се опажало “у селу, у вароши, у пољу на брду”, а “гробља, гробља нема и непомична су”, као да се “овај део спрема да буде нечија општа гробница!”

За Приштину каже да је “заклоњена са свију страна” и да лежи “као у неком страху и стиду”, у тој општој, немој непокретности брда, поља и света, одвојено и повучено. У Приштини је “све непријатно и болно дирало, и производило безброј успомена из сталне и магловите историје, и све је било трошно, опало и сурово као да се намерно хоће још сада да преда традицији”. Речи његове даље слике Приштине кажу, “у свим ликовима опажа се нека клонулост, која се у ретким тренуцима губи и замењује свој изглед”. У односу на Албанце и Турке са усиљеном гордошћу, у речима слике Срба је била “са неком стидљивом жилавом отпорношћу”. Сликајући разговор са Албанцима, Јовановић пише: “Кад разговарате са Арнаутима, ви видите у живом, тренутном изазовном покрету неку суровост, неки тон заповедања, који се губи кад употребите исти тон и у свему покажете надмоћност над њима”.

За разговор са Србима каже: “Код Срба у говору примећујете попустљивост, која вас вређа. Речи некако дрхте, као да моле, поглед се некако топи, као да све у души сагорева: и што дуже то посматрате и говор слушате, ви видите како кроз све то провејава нека чемерна збиља, нека скривена одважност, неко потајно силно родољубље!”

За саму Приштину слика речи говори да је сваки камен успомена, свака кућа историја и да у “тој хрпи успомена и историје тоне и губи се свака помисао на нешто боље” и да та прошлост као окована стоји “нема и непомична, постављена дубоким уличним блатом, а ограђена земљаним трошним кућерцима, који су изгледом као рушевине”.

Неприступачност Приштине огледала се у свему, у изломљеним, ненасутим путевима, пуних, кад је киша, локава, бара, кад је суша рупчага. Све је то изгледало као да се све договорило око Приштине и у самој Приштини, да чувају њену тајанствену традицију о некадашњој слави и величини Турске царевине, која сваком најавом реформе губи свој значај, сваком новом мишљу губи кап по кап од своје моћи, снаге и самопоуздања.

Завршне речи слике Јовановића Приштине говоре да је она, опкољена са свију страна благим брдима, искићеним шумама и виноградима, осигурана од странаца рђавим путевима и од Албанаца, стоји усамљена, предана неком заносном, побожном ћутању, па гледа усијано сунце, или ноћу хиљаде звезда и сања о својој прошлости, са благом утехом на негдашњу славу и величину народа, који у њој живе, производећи неизвесну наду код њих, која се тако ломи и крши пред суровом садашњошћу, питајући се чијом ће надом истрајати?

Слику у речима путника Јанковића о Дреници створила је њена природа, а о насељима, кућама (кулама) и људима створила је њихова отпорност султановим људима и под влашћу султана у Цариграду.

Долазећи у Дреницу, он је помислио, као да у њој нема света, села су му била посакривена у гудуре, људи у њима, видевши, само да по где провири неко зачуђено Албанче за стадом. Свуда у шуми се пробијала нераван, блатњав вијугави пут. У даљини се видела по која кула и то је у почетку било све. За њих каже: “Куле, двоспратне, високе, уске, са безброј пушкарница штрче гордо у самоћи, дајући целој природи израз претње, самовоље и злочина. Све је мирисало на смрт, на неки задах трулежи из даљине. Јанковићу је ова дренична “чудна и неразумљива природа, остављала на путнике за кратко време моћ свога утиска, своје страсти”. А путник је погледима тражио “на све стране нешто ново, неочекивано, изненадно, а страшно-страшније но што је ове природе, моћ свију утисак”. Њему су се у овој дивоти будили чудни, неразумљиви, бујни, дивљи осећаји, који траже победу трајну, велику, па ма и какву. За њу додаје: “Победу чудну, неразумљиву, која се појма, али не схваћа у мислима, победу неопредељену у циљу, да ли над овом дивљом природом или овим дивљим светом. Јер гледајући ову природу, изгледа као да живот не постоји, као да све тоне и обамире у страху”.

(Наставак у сљедећем броју “Гласа плус”)

Уз годишњицу мартовског погрома (1): Слике ријечи Косова и Метохије

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.