Уз годишњицу мартовског погрома (1): Слике ријечи Косова и Метохије

То се односи и на овде коришћене приче, које су објављиване у исто време у “Босанској вили” у Сарајеву. Српско раздобље описао је Ристо М. Скакаљевић из Призрена причом о “Призренском тргу за српског времена”, а турско, мени непознати Ник. Т. Јанковић, кроз утиске с пута, о Приштини, Дреници, Пећкој равници и Пећи. Боје ових описивача у речима слика, као да су се после сто и више година односиле на време нашег данашњег, од Срба отетог Косова и Метохије, као и повраћено рушилаштво Турака Османлија и њихових исламизованих представника.

Пишући о Призрену српског средњовековног времена и времена српских краљева и царева, Ристо Скакаљевић је слике његових речи везао за три трговачка друма, којим су трговци са Призреном највише продирали у унутрашњост српских земаља. Међу њима је најважнији и најкраћи за Косово, центар српске културе и државног живота, био друм за Призрен, друм из Зете, такође са великом културом и са густом насељеношћу. Он је полазио од ушћа Бојане и Дрима и ишао преко Скадра, Призрена, Новог Брда, Врања и Софије. На овом друму била су најзначајнија места, тргови и градови, а био је у вези са македонским трговачким путевима, са босанским и цариградским, и многим другима.

Призрен је, захваљујући томе што се налазио на једном од главних путева, којим је ишла највише српска трговина у средњем веку, и на раскрсницама других важних друмова, врло рано могао “да подигне и да постане знаменитим трагом у српској земљи”. Томе је много допринела и густо насељена и веома богата околина. У вези са тим Скакаљевић, као професионални научник и историчар, позива на Хрисовуље српских владалаца појединим манастирима, нарочито на Хрисовуље Арханђеловске и Дечанске. У њима се види да је пространо и питомо Подримље било прекривено њивама и виноградима, које су вредне руке меропшке обрађивале, и да су на оближњој Сари и њеним огранцима пасла многа стада. Скакаљевић каже да је цар Душан приложио манастиру Св. Архангела Михаила и Гаврила у Призрену преко 60 села меропаха, 17 катуна влашких и арбанашких, многе винограде, и да се највећи део свега овога налазио у призренској околини.

Скакаљевић каже да се становништво из околине Призрена, поред земљорадње, сточарства и виноградарства, бавило и другим привредним гранама, као што су воћарство и свиларство. Из наведених и других споменика се види да је у призренској околини било у изобиљу свега онога што се у то доба из Србије извозило, сем метала, и да је све то учинило да је трговина у Призрену постала врло жива.

Своју слику речи писац надопуњује причом да су се у Призрену 1346. године налазиле две католичке цркве “које су могле постојати само за стране трговце, највише Дубровчане, на основу чега се могло сматрати да је у Призрену трговина почела да цвета исто пре овога времена, још у XIII веку”. Услед тога је можда краљ Милутин и подигао у Призрену двор и наредио да то чини и његова властела. Вредност Призрена као трговачког места нарочито је порасла за владавине двају последњих Немањића, који су се у њему често бавили, те је у трговачком погледу Призрен уживао и оне користи које једно место има од сталног бављења владара у њему.

Осим сталног трга у Призрену, Скакаљевић каже да је у њему “било и повремених тргова, тзв. панађура”. У том циљу наводи речи повеље епископској цркви у Призрену краља Стефана Дечанског, у којима каже: “и постави панађур да се збира м-ца сеп. 8. дана”. Душан даје манастиру Хиландару, поред осталог, и трг у Призрену пред празник Св. Николе, а за тргове пред Спасовдан и Аранђеловдан наређује да се збирају за Арханђелски манастир.

У старој српској држави трговачки саобраћај био је уређен да је само на извесним местима било слободно страни еспап продавати. Царина се није наплаћивала при преласку робе преко границе, већ онда где се шта од еспапа прода. И кад у повељи стоји да је томе и томе дат тај трг, Скакаљевић каже да “ваља разумети да му је дат царински приход, који се на дотичном тргу добије”.

И у Призрену је, као и по целој ондашњој Србији, трговина била углавном у рукама Дубровчана, а било је у њему и трговаца из других приморских градова, нарочито из Млечића. Цар у једној повељи, од 10. јануара 1356. године, допушта Дубровчанима и Млечићима да “могу слободно да иду у Земљу Српску и Призрен”.

Кад су Дубровчани почели да долазе у Призрен не зна се тачно време, али је то, свакако, морало бити доста рано. У њему је за Душанове владавине била једна од главних колонија. Године 1346. Дубровачко Веће је одлучило да се између дубровачких трговаца, који у Призрену тргују, изабере један који ће као конзул бринути о њиховим трговачким интересима. У циљу заштите своје колоније у Призрену Дубровчани су преко својих посланика тражили од Душана да им да “на чување призренску акрополу”. Претпоставља се да је ова акропола била на оном месту на коме се налази данашња тврђава (Каљаја), коју је “на место разореног Душановог града” подигао Рустем-паша Ротуловић.

У Призрену је свакако поред страних трговаца било и трговаца домородаца. Када је 1361. прекинута трговина између Дубровника и Урошеве државе, Дубровчани су ухапсили неке призренске трговце, који су се том приликом затекли у њиховом граду, и конфисковали им еспап, за који Велико веће реши да се прода. На заузимање неког Мака, који је са Призренцем Богданом Ћиризимом дошао у Дубровник као посланик цара Уроша да измири Дубровчане и кнеза Војислава Војиновића, ови трговци су били пуштени, а 13. новембра исте године Веће умољених реши да се ствари и трговине оних из Призрена, које су биле задржане у Дубровнику, врате онима чије су. После доласка Урошевог изасланика, Велико веће је донело одлуку да трговци из Призрена могу слободно да пазарују у Дубровнику.

Поред трговаца, у Призрену је било и занатлија који су се бавили разним занимањима. Као и за трговце, и за занатлије види се из разних споменика, нарочито Арханђеловске хрисовуље, да је ту било грнчара, бојаџија, златара и др. У Призрену се живот људи одвијао у “поједине гомилице”, јер су се радници разних заната по варошима искупљали, не само по неком случају, него и по укусу времена, па је тако било и са занатлијама и занатима у Призрену. Чак су се занатлије тога времена у Призрену скупљале у “засебне улице”, што се видело, али много ређе и касније, у турско време. Такве су улице добијале своје име по занату који је у њима био заступљен. По именима неких каснијих улица могло се са великом вероватноћом сазнати и за имена неких средњовековних улица у Призрену. Тако су Житни пазари, Папаз-чаршија, изгледа име добили по продаји жита на пазару, и касније продаји хране, а Папаз-чаршија, по продаји разних црквених и свештеничких ствари. Из тога су доба, само преведена на турски и имена каснијој Сарачани и Демирџије, које се помињу и у завештању Куклибеговоме од 1537. године, само на 80 година после пада Призрена, за које се време старо стање, бар са овим у вези, није могло изменити. То потврђује постојање, у непосредној близини касније Папаз-чаршије, неколико цркава: Св. Ђорђа, Св. Николе (две), а у каснијем матоху Дечанском, у некадашњој кући Виће Матумевића, и најзад, латинска црква, која је подигнута на развалинама православног храма Св. Димитрија.

Папаз-чаршија

Према Скакаљевићу, није било ништа природније “него сматрати да се чаршија у којој су продаване црквене и свештеничке ствари налази у крају у коме је било највише цркава и да је такав крај и био касније Папаз-чаршија, по српском Попов-трг средњевековног Призрена, јер су све наведене цркве постојале и у то доба”.

(Наставак у сљедећем броју “Гласа”)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.