Успомена на ђачке дане српског нобеловца

Мали Иво је у тој учионици завршио четири разреда основне школе од 1899. до 1903. године код свог омиљеног учитеља Љубомира Поповића за кога је касније написао  да је он био "први који га је научио да лијепо треба поступати не само са животињама него и са биљем и стаблима".

У читаоници ће се налазити дрвене клупе, скамије из тога доба, дрвена табла, географске карте и цртежи, стара тучана фуруна и остали дијелови намјештаја из времена владавине Aустроугарске монархије у Босни.

Планирано је да се постепено ова учионица претвори у мали музеј посвећен славном писцу, његовом школовању, боравку у и посјетама Вишеграду као и његовим дјелима у којима се помињу ови крајеви.

О Aндрићевом школовању у Вишеграду, док је становао код свог тетка и тетке Ивана и Aне Матковчик, мало је шта остало записано.

Није познато шта га је посебно интересовало, по чему се разликовао од друге дјеце и какав је био ђак.

Био је, како је сам говорио пријатељима, слабуњав дјечак, почетком прољећа је осјећао знаке слабости и сталне поспаности. Знао је да спава десет, дванаест сати а муке су настајале кад га је требало пробудити.

Нигдје није записано али сигурно је да је мали Иво, док је становао у кући код тетка и тетке маштао да опише грађевину на коју је сваког часа бацао поглед - ћуприју на Дрини.

Прозор моје собе на другој обали гледао је у Мост Мехмед-паше Соколовића пред којим сам увек застајао идући у школу. И док су се моји другови играли и купали у реци, ја сам ту, на средини моста, волео сатима да слушам причања старих људи - записао је Aндрић.

Као школарац Иво је често са својим тетком Ивном, који је био жандармеријски наредник, на коњу јахао и до најудаљенијих вишеградских села уживајући у њиховим пејзажима и учећи се од сељана како живот може бити и лијеп и ружан истовремено.

Дјечак је тада добро запамтио имена тих села, оно по чему су била позната, ослушкивао у њима легенде и предања, приче о људским судбинама да би то касније преточио на најљепше странице својих дјела.

- На почетку свих стаза и путева у основи саме мисли о њима стоји оштро и неизбрисиво урезана стаза којом сам први пут у животу проходао. Било је то у Вишеграду... - записао је Aндрић у есеју Стазе.

По имену тог есеја у граду његовог дјетињства основана је и културна манифестација "Вишеградска стаза" која његује књижевну ријеч, подсјећа на писца и његово дјело и окупља све оне који корачају његовим вишеградским стазама.

Да га његова вишеградска стаза па и она на путу од кућа на лијевој до школе на десној обали Дрине, и "цијелог живота није напуштала" свједоче и посјете овом "граду на води" у позним годинама и кад је већ постао славно књижевно перо.

"Враћати се у Вишеград за мене не значи само походити детињство него и лепу а узалудну намеру да изнова осетим онај усхит жеље којој се давно једном, ко ће знати због чега, прохтело да јој причам о судбини света и о људском искуству", и ово је Aндрић записао.

Планирано је да се Aндрићева учионица отвори 30. маја ове године у програму Културне манифестације посвећене њему и његовом дјелу "Вишеградске стазе".

На Aндрића и његово дјело у Вишеграду подсјећају још кућа у којој је провео дјетињство на лијевој обали Дрине, споменик знак крајпуташ код ћуприје на Дрини, Спомен-библиотека "Иво Aндрић", средња школа која носи његово име и манифестација "Вишеградска стаза".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.