Усликао преко тридесет хиљада људи

Ни сам не зна колико је начинио фотографија , колико је овјековјечио ликова, али сигуран је да не би могле стати у већу тракторску приколицу.

- Друговање с фотоапаратом почео сам 1942. године у вихору Другог свјетског рата. Умјесто пушке, фотоапарат. Узор ми је био (Жорж) Скригинг који је био величанствен фотограф и од њега сам научио много о фотографији. Први апарат којим сам снимао био је марке "пентонакс". Добар фотоапарат за то вријеме, али смијешан за данашње савремене машине. Да би начинио фотографију морао сам кораком да измјерим растојање између "објекта" који фотографишем и мене с фотоапаратом - каже Стеван.

Сјећа се да је прву фотографију начинио снимајући мајстора који га је учио фотографисању. Потом је фотографисао природне љепоте и занимљивости свог родног краја. Око је летјело на брда из дјетињства.

- Овјековјечио сам на хиљаде људи међу којима су били државници, књижевници, глумци и друге познате личности. Фотографисао сам маршала Тита са удаљености од два метра на Млиништима 1942. године , те генерала Косту Нађа, Ђуру Пуцара, Шефкета Маглајлића... Било их је много и не могу да се сјетим свих имена. Јер је кроз мој објектив "продефиловало" ко зна колико хиљада особа. Све моје фотографије настале су из љубави и углавном су у мојим фијокама купиле прашину - прича стари фотограф.

Сјећа се да је неколико пута фотографије излагао на изложбама у Герзову, Бараћима и Мркоњићу.

- Мислим да сам начинио "мали милион" разних фотографија. На несрећу 90 одсто фотоса ми је уништено за вријеме окупације мог села Орозово у прошлом рату од стране оружаних снага Хрватске. Ипак, успио сам у бјежанији да понесем албуме у којима имају фотографије око 29 хиљада људи. Жао ми је свих мојих фотографија, јер је то било једино моје богатство. Богатство ми је дао и Бог јер имам добро здравље. Док год могнем мицати рукама, ходати и носити апарат снимаћу. Мене не привлаче дигитални апарати јер они немају душу - искрено ће Ставан.

Каже да ужива док снима панораме, али и занимљиве људе, предмете...

- Наши предјели су невјероватно занимљиви за фотографисање. Такве љепоте нема надалеко. Начинио сам много фотографија у Србији када одем код кћерке Вере у Борчу. Посебно ми је драга фотографија стадиона ЈНA и београдског Зоолошког врта - наставља Новаковић.

Уз фотографију, велика му је и љубав писање пјесама о родном крају. Има више од двије стотине добрих пјесама о Герзову, Бараћима, Мркоњићу, Војводини, Србији... Углавном су то родољубиве пјесме.

- Бавио сам се мишљу да штампам књигу, али сам одустао, јер сам остарио. Коме је до штампања књиге са 86 година - пита се Стеван Новаковић.

Да се не мисли да Стеван није ништа друго радио. Итекако је грбачио. Имао је занимљиво "радниковање". Тврди да је свашта радио - био је чобан, дрвосјеча, минер, телефониста и.... зарадио пензију. Поручује да човјек ако жели да ради, не треба да брине за своју будућност. Јер од сваког рада се може живјети. Најбитније је само да не буде рата, јер он никоме не доноси добра, рече Стеван Новаковић.

Стеван живи и проводи пензионерске дане у једној колиби, јер се не може рећи да је то кућа. Није му како каже, лоше и не кука.

- Страшно ме нервира када чујем у медијима као сви кукају. Ко хоће да ради може да солидно живи. Без рада нема живота. Нажалост, сада мало ко жели да ради тежи посао. Сви желе да добро живе, а да мало раде. Немам велику пензију, али је то мени довољно за нормалан живот - тврди Ставан.

Каже да у Герзову проведе у години око 90 одсто дана. Једино када стигне јака зима оде неколико недјеља код кћерке Вере у Борчу код Београда.

Стевана не привлаче дигитални апарати, јер они "немају душу". Ужива снимајући панораме, али и занимљиве људе, предмете... Посебно му је драга фотографија стадиона ЈНA и београдског Зоолошког врта

Уз фотографију, велика му је љубав и писање пјесама о родном крају. Има више од двије стотине добрих пјесама о Герзову, Бараћима, Мркоњићу, Војводини, Србији... Углавном су то родољубиве пјесме.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.