Умјетност уцјене

Челични војвода, који је и једног Наполеона научио памети на бојном пољу, узвратио је писамцетом са једном реченицом: "Објавите, и нека сте проклети."

Прошле седмице, познати амерички ТВ водитељ Дејвид Летерман надмашио је војводу. Окружни тужилац за Менхетн и истражна порота привели су правди особу која га је наводно уцјењивала. A онда је Летерман признао милионима гледалаца да је имао сексуалне афере са чланицама свог радног тима - то су, како је сам рекао, "ужасне ствари", које је тај човјек хтио да објави уколико му Летерман не плати два милиона долара.

Зашто неко попут Летермана крене у контраофанзиву, док остали желе да купе ћутање? Одговор у великој мјери лежи у репутацији, разним облицима дволичности и штети коју та "открића" могу да изазову, тврди Ерик Дезенхал, консултант за кризне ситуације. Они који су изградили углед на, примјера ради, посвећености породичним вриједностима, у случајевима уцјене постају веома рањиви, док се са друге стране многе славне личности данашњице и не труде пуно да сакрију приватне или интимне детаље живота.

Дезенхал истиче да је, због готово непостојећег стида, и геометријског скраћења времена које јавност посвети одређеној појави, за многе јавне личности од јучерашње кризе данас остане тек блиједи траг.

Коришћење уцјене због интимних појединости је релативно нова појава у дугој историји човјечанства, сматра Aнгус Мекларен. Почасни професор историје на Универзитету Викторија, аутор књиге "Сексуална уцјена у савременој историји":

- Уцјена те врсте се тек у 19. вијеку почиње сматрати кривичним дјелом. Раније закон те поступке није сматрао пријетњом, јер свако ко је био иоле имућан није ништа губио настајањем таквих скандала. Ондашње аристократе нису губиле ништа од угледа ако би се сазнало да су се "мували" са собарицама. Војвода од Велингтона је био војвода од Велингтона, и ништа није могло нарушити тај његов статус - објашњава Мекларен.

С доласком 19. вијека, почела је да се изграђује и расте класа пословних људи, окренутих професионализму. Сами су стекли све што су имали, и схватили да њихов положај зависи од тога како их виде други.

- Углед је постао најважнији дио нечије имовине - истиче Мекларен.

И то је било плодно тло за уцјене, а они који су их организовали постали су озлоглашени. Писац Aртур Конан Дојл је овјековјечио дух тог времена у "Aвантурама Чарлса Aугустуса Милвертона", гдје жена пиштољем убија Милвертона, јер ју је уцијенио са доказима који би могли да укаљају њену честитост.

Шерлок Холмс са гађењем пита др Вотсона: "Како се може поредити лупеж, који у испаду бијеса избатина свог друга, са човјеком који методично, и у властитој доколици, мучи другу душу и разара њену психу ради користи?". A када Скотланд јард затражи од Холмса да се позабави случајем убиства Милвертона, он одговара: "Моје симпатије су на страни починиоца овог дјела а не на страни жртве, и зато нећу да преузмем овај случај."

Након што су достигле врхунац у периоду између два свјетска рата, сексуалне уцјене изгубиле су нешто од свог полета. То је услиједило захваљујући промјенама ставова јавног мњења, опадању хипокризије и измјенама закона 60-их и 70-их година, сматра професор Мекларен. Међутим, те уцјене нису потпуно нестале са позорнице догађаја.

Отумн Џексон и још два саучесника осуђени су 1997. године због покушаја изнуде 40 милиона долара од Била Козбија. Они су запријетили да ће обавијестити таблоиде да је Козби, један од највећих породичних узора на телевизији, ванбрачни отац госпође Џексон.

За вријеме суђења Козби је признао да је имао кратку везу са мајком Отумн Џексон, и да јој је дао више од 100.000 долара како би ћутала о томе, али је порекао да има било какве везе са очинством над Отумн.

И Козби је, као и Летерман, све пријавио полицији, иако је ризиковао рушење угледа у јавности, породици и међу пријатељима. Дезенхал, консултант за кризне ситуације, сматра да је Летерман направио одличан потез тиме што је уцјену пријавио полицији:

- У супротном, Летермана би јавност доживљавала као предатора. Овако га сматра жртвом уцјене.

Међутим, Дезенхал не критикује оне који су одабрали пут плаћања оног што се тражи, и који су преузели, како каже, "укалкулисани ризик". Своје клијенте је савјетовао да предузму и те кораке, јер каже:

- Нико не зна ко је од мојих клијената одлучио да далеко од очију јавности постигне правно поравнање са уцјењивачима.

Овакви случајеви, међутим, никада нису прешли границе законитости, захваљујући вјештим правним маневрима. Aдвокати могу све законски "испеглати" склапањем споразума према којима се неугодне појединости могу изнијети у случају да дође до суђења. Овакви договори, технички гледано, не представљају исплату. Ријеч је о "умотавању изнуде у целофан права".

- То се догађа стално. Намјераване тужбе, па чак и поднесене тужбе, често нису ништа више него уцјена - каже Џералд Б. Лефкорт, адвокат са Менхетна, стручњак за кривично право.

Право

Уцјена је "чудесно занимљиво кривично дјело", каже Пол Х. Робинсон, професор на правном факултету Универзитета у Пенсилванији у недавно објављеној студији. Пријетња да ће истина бити јавно изнесена није кривично дјело, нити је кривично дјело тражење новца од неког. Међутим, ако захтијевате паре да би истина остала сакривена, тада сте прешли линију. Ово кривично дјело је, сматра професор Робинсон, у суштини "облик бесправне принуде".

превео: Миленко Киндл

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.