Улога НАТО и САД у "Олуји" 1995.

РТ Балкан
Улога НАТО и САД у "Олуји" 1995.

Док је улога Хрватске у једном од најстрашнијих злочина након Другог свјетског рата неспорна, у јавности се мало говори о улози једне знатно моћније државе - Сједињених Америчких Држава.

Прошло је 29 година од војно-полицијске акције "Олуја" и највећег егзодуса у Европи послије Другог свјетског рата, када је из својих домова из Републике Српске Крајине протјерано више од 200.000 Срба, док се готово 2.000 њих води као погинуло или нестало.

Протјерано српско становништво је са најосновнијим стварима почело да се исељава, а на путу ка Србији и Републици Српској избјегличке колоне су стално нападали хрватска артиљерија и војно ваздухопловство.

Док је улога Хрватске у једном од најстрашнијих злочина након Другог свјетског рата неспорна, у јавности се мало говори о улози једне знатно моћније државе - Сједињених Америчких Држава, која је (ин)директно учествовала у планирању, организовању и извођењу ове операције.

Политичка подршка и амерички инструктори

Тадашњи амерички предсједник Бил Клинтон је 2005. године у мемоарима под именом "Мој живот" написао да је "навијао за Хрватску" и да је допустио америчким војним компанијама да унаприједе њене оружане снаге, нагласивши да су он и тадашњи њемачки канцелар Хелмут Кол били сагласни "да дипломатија не може успјети док Срби не претрпе значајне губитке на терену".

Тако су још 1991. Туђманова администрација и америчка приватна војно-консултантска компанија МПРИ (Military Professional Resources Inc) потписали уговор о обучавању хрватске војске, а 15. новембра 1994. тадашњи министар одбране Хрватске Гојко Шушак је обновио тај уговор.

Послије тога је у Хрватску дошло око 60 америчких експерата који су преузели обуку хрватских специјалних снага и гардијских јединица, а познато је да су им амерички инструктори преносили искуства стечена у Заливском рату. Уговор са МПРИ је претходио још важнијем споразуму потписаном 29. новембра 1994. између министарстава одбране Хрватске и САД, у којем су биле и клаузуле о обуци хрватске војске, учешћу америчких генерала у оперативном планирању, наоружавању, обавјештајној и логистичкој подршци.

О обуци коју је у хрватској војсци спроводио МПРИ пише и "Њујорк тајмс" у чланку America's For-Profit Secret Army, објављеном 13. октобра 2002. у ком се наводи да су "у Хрватској локалне снаге, обучаване од МПРИ, искористиле стечено знање да изведу једну од најгорих епизода етничког чишћења".

Додаје се и да су САД 1994. постале забринуте због "лошег квалитета" хрватских снага и њихове способности да одрже "стабилност у региону", због чега се америчка администрација окренула МПРИ-у и повезала ову компанију са хрватским министарством одбране, због ембарга УН на продају наоружања и пружање обуке било којој учесници ратова на Балкану.

Амерички лист наводи и да је неколико мјесеци од почетка обуке, хрватска војска покренула операцију "Олуја", једну од "најкрвавијих епизода етничког чишћења на Балкану и догађај који је у потпуности измјенио однос снага у региону".

Бомбардовање положаја српске ПВО

Америчка подршка злочиначкој акцији хрватске војске није се зауставила само на слању инструктора, будући да су у раним јутарњим часовима 4. августа авиони НАТО-а, прецизније Ратног ваздухопловства САД ЕА-6Б "праулер" и Ф/А-18 "хорнет" извели ваздушни напад и уништили батерије ПВО Војске РСК на положајима код Книна и аеродрома Удбина. Стога се може рећи да је операција "Олуја" заправо и почела нападом америчке авијације.

Ово потврђује и извјештај Алијансе из 1997. године под називом NATO's Role in Bringing Peace to the Former Yugoslavia. Интересантно је да су америчке агенције вијест о овом удару емитовале само једном, након чега је повучена на инсистирање САД, које су у годинама након "Олује" тврдиле да немају ништа са том операцијом.

Мало ко је вјеровао у те тврдње Вашингтона, а праву буру је са "инсајдерским" доказима изазвао Лука Мишетић, адвокат хрватског генерала Анте Готовине, против кога је 2001. Хашки трибунал подигао оптужницу за ратне злочине. Његов адвокат је узвратио упозорењем: "Према неправедној оптужби против мог клијента, постоји основа за истрагу и подизање оптужнице против високих званичника Клинтонове администрације који су надгледали операцију 'Олуја'".

Загребачки "Јутарњи лист" је објавио доказе којима је располагао адвокатски тим Готовине. Према писању овог листа, послије пада Сребренице 11. јула 1995. амерички предсједник Бил Клинтон је наредио снажне ваздушне ударе на положаје Срба у БиХ и понудио савезништво Хрватској у сламању РСК.

Ту одлуку је донио са најповерљивијим сарадницима из Савјета за националну безбједност: савјетником Антонијем Лејком, министром одбране Вилијамом Перијем, савјетником за националну безбједност Стејт департмента Робертом Фрејзером, шефом ЦИА Џоном Дојчом, и његовим тадашњим замјеником Џорџом Тенетом. Клинтонову поруку подршке хрватском министру одбране Гојку Шушку пренио је војни аташе у Загребу Ричард Херик, тада главни оперативац ЦИА у Хрватској.

Да је "Олуја" била удружени злочиначки подухват потврдили су и транскрипти са састанка хрватског државног врха уочи "Олује" на Брионима 31. јула 1995. када је Туђман рекао: "Ми ово требамо ријешити на начин да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану" и нагласио да Хрватска за то има "подршку свијета", односно Америке и Њемачке".

Извиђање српских положаја и уништавање телекомуникација


Поред бомбардовања, директно војно учешће САД огледа се и у извиђању српских положаја, употребом беспилотних летјелица које су распоређене у Хрватској у јулу 1995. године. Наиме, према тексту хрватског новинара Ива Пуканића објављеном у недјељном часопису "Национал" 24. маја 2005. године, "САД су помагале у обавјештајној приреми операција" хрватске војске.

Како се наводи, да би се детаљно испланирао продор у "босанске планине" и унутрашњост Книна, "било је потребно много информација о кретању српских трупа, њиховим комуникацијама, шифрама и успостављању ватрених положаја".

Стога су САД захтијевале од Хрватске да им дозволи успостављање војне базе опремљене беспилотним летјелицама, али је то требало урадити у тајности како не би изгледало да је Вашингтон заузео страну у рату. Као прва локација за нову базу одабрано је острво Брач, због могућности обране и чињенице да би летјелице одавде могле да држе цијелу РСК на оку и долете чак до БиХ и коридора на Сави.

Ипак, због изненадне посјете тадашњег војног аташеа Њемачке Ханса Швана који се аутом довезао до спољне ограде базе и фотографисао овај комплекс, а потом и ухапшен од стране Сигурносно-информативне службе (СИС) Министарства обране Хрватске, одлучено је да база буде премјештена у Шепурину код Задра.

Средином јула, Војска САД је почела да распоређује сопствене летјелице, а познато је да су у новој бази код Задра распоређени авиони за мисије СЕАД (Suppression of Enemy Air Defenses) и извиђачке беспилотне летјелице ГНАТ-750.

До почетка "Олује" у Шепуринама је стално боравило и радило 10 до 12 америчких и исто толико хрватских официра, а поменуте летјелице су снимке српских положаја и војних инсталација слали америчким авионима за рано упозоравање и контролу, чувеним "аваксима", који су их прослеђивали Пентагону.

Такође, познато је да су Американци имали прећутни договор са хрватском војском да и њој предају све фотографије терена и положаја Војске РСК. Тако је у поноћ 3. на 4. августа, када су амерички авиони уништили положаје српске ПВО, хрватским јединицама наређено да на четири сата искључе све телекомуникационе уређаје, како би авиони САД могли да пресретну сигнале комуникационих средстава Војске РСК и униште их.

Према наводима поменутог хрватског новинара, читава операција је снимана и преношена Пентагону путем сателита у реалном времену, а у командном штабу хрватске војске читаво вријеме налазио се и војни аташе САД пуковник Џон Садлер. Исте снимке, по претходном прећутном договору, добијала је и хрватска војска која је управо на основу њих посматрала дејство (и вјероватно вршила корекцију ватре) по српским положајима у близини Книна, пише РТ Балкан.
 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана