У Банату свака домаћинска кућа подсјећа на далеки завичај: Сваки педаљ парче Крајине

Међу 480 породица које су у село код Кикинде стигле далеке 1945. године у вријеме колонизације је и породица Борислава Стојисављевића који за “Глас Српске” прича како су његови у Банат стигли из села Буковача у Босанском Петровцу.

- Мој отац Милан рођен је у возу док су пролазили кроз Срнетицу. Рођен је као пето, најмлађе дете моје баке у вагону у коме су на једној страни биле жене с децом, на другој стока. Донесен је као прва беба у Банатско Велико Село - прича Борислав.

Прије доласка Крајишника на том простору постојала су три села у којима су до Другог свјетског рата живјели Нијемци и Французи. По завршетку рата села су остала пуста. Дошавши из планинских крајева, гдје су одрастали гледајући у Осјеченицу, Оштрељ и Грмеч, крајишким горштацима Банат се чинио као мјесто на којем се небо и земља спајају. Од три села настало је једно које је замијенило њихов завичај и назвали су га Велико Село, а три године касније преименовано је у Банатско Велико Село које данас, прича Борислав, броји око 1.500 становника. Његов отац један је од десетак најстаријих мјештана који су дошли возом у вријеме колонизације.

У овом крају, казује, сваки педаљ земље је парче Крајине.

- На самом почетку основано је Културно-уметничко друштво “Марија Бурсаћ” и оно је годинама спона са КУД-овима из Српске и наших крајишких општина у ФБиХ. Сви називи у селу везани су за нашу Крајину. Фудбалски клуб Козара, некадашњи мотел у центру “Крајина”... Људи су задржали онај менталитет, чак и нагласак. Један пријатељ из Дрвара, када је дошао, рекао ми је да се осећа као да је у Дрвару, да никакве разлике нема - са осмијехом додаје Борислав.

Крстајићева ракија најбоља на свијету

Борислав Стојисављевић је испричао да је Банатско Велико Село познато и по ракији из дестилерије “Хуберт” чувеног фудбалера, некадашњег селектора репрезентације Србије, Младена Крстајића, а која је прије двије године на свјетском такмичењу освојила прво мјесто као најбоље жестоко пиће на свијету.

- Фудбалерима Барселоне омиљено пиће је Крстајићева ракија - рекао је Стојисављевић.

Међу дегустаторима су били и тренер Кошаркашког клуба Партизан Жељко Обрадовић, кошаркаш Дејан Бодирога и многи други. Крстајић, родом из Зенице, једно вријеме у избјеглиштву живио је у Кикинди.

Великоселци махом живе од пољопривреде, неколико имућнијих мјештана, додаје, имају доста земље коју обрађују. У селу постоји и Фабрика моторног уља, неколико пилана и других предузећа.

Село су изградили великом слогом, она их је одржала.

- Баке су ми причале да им је, упркос свему, овде било лепо, живели су сложно, али су до краја свог живота патили за Крајином, дио њиховог срца остао је тамо - казује Борислав.

Подстакнут причама предака и љубављу према крају из којег сежу његови коријени, Борислав је 2010. године покренуо манифестацију “Крајишки вишебој” како би отргнуо од заборава обичаје и традицију. Био је то пун погодак. Већ прве године снаге у традиционалним играма одмјерило је 12 екипа, а манифестација је окупила земљаке расуте по Кикинди и околини.

- Такмичење увек почињемо дисциплином бацање камена с рамена, затим следе скок удаљ из места, скок увис, пењање уз стожину, обарање руку, превлачење кличка, затим, ходање по брвну, борбе на брвну и надвлачење конопца. Осим тога, имамо и дечију дисциплину трка у џаку - казао је наш саговорник.

Одмах након прве успјешне манифестације организовали су Удружење грађана “Крајишки вишебој” које ове године планира да организује међушколско такмичење два дана након црквене славе Светог Василија Острошког.

- Осим домаћих, на такмичењу би учествовале и екипе из БиХ и са Косова и Метохије. План је да се такмиче деца из тридесетак школа. Захваљујући манифестацији “Крајишки вишебој” обновили смо традицију и обичаје. Још важније је то што смо најмлађима пренели део нашег богатства - прича Борислав.

Казује да многа дјеца нису знала шта је стожина, кличак, како је настала чувена личка капа и шта симболизује, тако да кроз ову манифестацију настоје и да едукују најмлађе како никада не би заборавили ко су и одакле су били њихови преци.

Поносни су Великоселци и на своје мјештане за које се надалеко чуло, попут најбољег гајдаша Милана Вашалића који је члан оркестра Биљане Крстић.

- На прошлогодишњем вишебоју смо промовисали и наших девет репрезентативаца који у појединим спортовима играју за репрезентацију Србије. Међу њима су сестре Марија и Јелена Агбаба. Осим тога, из нашег села је и фудбалер Драган Ћеран који је већ годинама најбољи стрелац у Узбекистану - истакао је Борислав.

Поносни су Великоселци и на манекенку Мају Латиновић која је носила креације неких од највећих имена у свијету моде, као што су Версаће, Долче и Габана, Каролина Херера и многи други и која није заборавила Банатско Велико Село упркос слави и успјеху који је постигла.

- Данас живи у Њујорку, али долази у своје село и дала је огроман допринос да се у селу изгради црква, баш као и Драган Ћеран - с поносом прича Борислав.

И баш као што назив села каже велико, такво је и срце његових мјештана који су у Банату пронашли уточиште, свили гнијезда и покренули нови точак живота.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.