Туга српског човјека
Никола Кољевић био је политичар, универзитетски професор, преводилац и есејиста. Важио је за једног од најцјењенијих шекспиролога у бившој СФРЈ. Носилац је највишег одликовања РС - ордена Републике са лентом.
Рођен је 1936. године у Бањалуци у угледној трговачкој породици.
На првим вишестраначким изборима 1990. године изабран је за српског члана Предсједништва Републике БиХ, али је у априлу 1992. године напустио Предсједништво и за вријеме рата у БиХ био је потпредсједник Републике Српске.
Обављао је дужност проректора Универзитета у Источном Сарајеву, а имао је статус редовног професора Aсоцијације колеџа Великих језера у Мичигену и на Универзитету у Чикагу. Трагично је преминуо у болници у Београду 25. јануара, гдје је примљен 16. јануара 1997. године.
Између осталих, објавио је дјела: Теоријски основи нове критике, О упоредном и споредном, Песник иза песме, Класици српског песништва, Отаџбинске теме...
Не може Србин без отаџбине
Да ли због сећања на сјај изгубљеног средњовековног царства или због најцрњих мука које је понео увек када је стварао државу, српски човек је најдубље туговао када му се отаџбина распадала и највише дизао главу када је стварао своју државу.
Данас то поново осећамо до бола - непребола и не дамо никоме да нам отме оно што створисмо у крви и сузама.
"Неће Србин остати без отаџбине" - закликтао је један козарачки домаћин у тренутку када се Југославија већ распадала, а Републике Српске није било још ни на видику.
Но, ето, као прави домаћин он је већ тада слутио да ће се његов народ за своје ново државно домаћинство борити и изборити.
Туга због нашег првог изгубљеног царства код нашег народа је била толика да је вековима тражио кривца и нашао га у неслози и свађи великаша, у аутономашком сепаратизму, како бисмо данас рекли.
Зато и Његош каже:
Наши цари закон погазише,
почеше се крвнички гонити,
један другом вадит очи живе;
забацише владу и државу,
...
Великаши, проклете им душе,
на комате раздробише царство,
...
A зато и слави Карађорђа као обновитеља нестала српске државе:
Aл' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
О тој жали за васкрснућем српске душе у слободној отаџбини још пре Његоша молитвено је клицао Доситеј у познатим химничким стиховима Востани Србине, востани царице... О мукама и радости јуначког ослобађања отаџбине од вековног ропства говоре многи устанички десетерци, а о облицима те пробуђене душе, певало се као о Србији међу шљивама и људима на њивама, о Србији која је велика тајна, и у којој
не зна грм шта суседни грм сања
нити птица шта се догађа
између грања.
Тако су певали многи песници који су имали срећу да су рођени у слободној отаџбини и могли готово безбрижно и штедро да славе њене лепоте. Но, они Срби којима то није било рођењем дато увек су о Србији и отаџбини, о Србији као отаџбини, певали са једном посебном чежњом и посебним моралним императивом. Дакако, та чежња се, на политичком нивоу, огледала пре свега као жеља за уједињењем. Aли у најбољим отаџбинским песмама тих песника жеља за политичким уједињењем увек је прерастала у дубљу тему питања сопствене духовне целовитости, која се прелама кроз идеал јединства народног и сопственог бића.
Одломак из књиге
"Отаџбинске теме"
Београд 1995.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
