Трка за добити убила хуманост

Дјевојчица је послије неколико дана преминула, а случај је изазвао велико незадовољство у кинеској, али и свјетској јавности. Многи сматрају да је у питању неморалност модерног друштва и да је дјевојчица могла да остане жива да су јој пролазници помогли.

Нажалост, случај Ванг Јуем није усамљен и не можемо а да се не запитамо колико смо спремни да помогнемо другима и како то да су многи данас постали толико неосјетљиви на туђу несрећу да могу да прођу поред тешко повријеђеног дјетета, а да се и не осврну, а камоли помогну. Има ли међу нама оних који су спремни да помогну другима, па да у неким ситуацијама чак угрозе и своје животе?

Зашто не помажемо

Ни код нас није ријеткост да многи прођу поред унесрећених. Д. К. прича да се прије прије годину затекао у близини Приједорске петље гдје се непосредно прије тога догодила тешка саобраћајна несрећа. Младић је аутомобилом ударио у стуб и остао заробљен у возилу.

- Само један човјек и ја зауставили смо аутомобиле, дотрчали до младића и безуспјешно покушавали да га извучемо. За то вријеме поред нас су прошле десетине возила и ниједан возач није се ни осврнуо. Стале су једино двије дјевојке, али када сам их замолио да позову полицију или Хитну помоћ рекле су да не могу, јер је позив скуп. На моје запрепаштење сјеле су у аутомобил и отишле - каже он.

Један од најшокантнијих случајева у БиХ догодио се лани у Зеници, када је Aдиса Гачић заобишла два аутомобила у својој траци, пројурила супротним смјером гдје јој је у сусрет долазио бициклист Владимир Aндријевић. Гачићева није ни покушала да закочи. Несрећни човјек је послије удара летио тридесетак метара и убрзо преминуо, а Гачићева не само да му није помогла, већ је наставила да вози до куће и затим на свој "Фејсбук" профил написала да је имала страшну несрећу. Најстрашније од свега је то да је неколико возача стало, али нико није пришао да помогне жртви. Неки су заобилазили заустављене аутомобиле и тијело бициклисте и настављали својим путем.

Социолог Биљана Милошевић каже да притећи у помоћ некоме представља моралан чин.

- Тим моралним чином доприносимо опстанку заједнице, спасавамо колико је то могуће, а да би једна радња била морална, она треба да буде извршена у складу са осјећањем савјести и дужности, а не због личног интереса или користи - истакла је Милошевићева.

Она сматра да је овог другог, нажалост, све више међу нама.

- Људи су у свакодневној борби за егзистенцију све више "слијепи" за невоље других, али то свакако не оправдава безосјећајно понашање. Ипак, не може се рећи да још увијек нема оних коју су спремни да покажу своју хуманост према другима и на то треба гледати тако - каже Милошевићева.

Нагласила је да све више до изражаја долази "утилитаристички морал", морал који вреднује добит, имовину, личну корист изнад свега, док се човјечност као врлина ставља у други план. Примат заузима материјална добит, као мјерило нечијег "квалитета".

- Морал као врлина која акцентује храброст, вјерност, искреност, правичност, пожртвованост се у потпуности није изгубила у нашем друштву и то се најбоље види у одзиву појединаца кад су у питању акције прикупљана добротворних прилога или помоћи за обољелу дјецу, али плашим се да овај први, утилитаристички морал све више узима маха - рекла је Милошевићева.

Разлике у односу

Психолог Aлександар Милић нагласио је да без обзира на ниво хуманости, васпитања и коректности, ипак постоје разлике у људским односима у руралним и урбаним срединама.

- У руралној средини се не би могло догодити да човјек не приђе и не помогне некоме коме је помоћ потребна, док су у урбаним срединама људи некако отуђени, међусобно се довољно не познају и кад се уочи неки догађај, онда нерадо желе да буду ту, односно да буду актери или посматрачи нечега што се десило - истакао је Милић. Појашњава да људи једноставно окрећу главу због тога што не желе да их се нешто пита, да не би помогли, да не троше вријеме и слично.

- Aко је у питању саобраћајна несрећа, многи не желе да буду на мјесту догађаја, да не би некоме помогли и одвезли га у болницу - казао је Милић. То значи, истиче, да нама у друштву у цјелини увијек недостаје та димензија хуманости, помагања другима, давања себе и својих услуга онима којима је то заиста потребно.

- Без обзира на то што смо отуђени, нећемо баш, као у неким великим метрополама, проћи и не видјети пијаног или мртвог човјека, али се у великом броју таквих случајева људи увијек воде мишљу "има неко тамо ко мисли о томе", мислећи при томе на болнице, полицију или неке друге институције. Са једне стране, људи се не осјећају компетентим да то ураде, а са друге је присутан недостатак давања себе другоме - сматра Милић.

Напомиње да данас људи све више некако гледају сами себе, сви су окупирани својим проблемима.

- Већина сматра да се и њима мало помаже, па зашто би онда они помагали другима. На неки начин не развијамо код људи осјећај давања себе другима, осим у неким ситуацијама када је у питању нека акција помагања другима, па се људи стихијски укључују - навео је Милић.

Милић наглашава да је потребна јача активизација људи.

- Позитивно је то што у данашње вријеме свеприсутног насиља људи такве случајеве ипак пријављују полицији, али они учествују тек онда када чују позив да треба да помогну - сматра Милић.

Нагласио је да је недопустиво да неко може да прође поред неке саобраћајне несреће, а да не помогне.

Ко је спреман да помогне

Да није све тако црно и да ипак има оних који су спремни у сваком тренутку да помогну другоме, показали су недавно Бањалучани Душан Поповић и његов комшија... Каин. Они су зауставили разбојника који је опљачкао продавницу која се налази у згради у којој живе. Поповића је разбојник ранио ножем, али то њега и Каина није спријечило у томе да пљачкаша држе до доласка полиције.

Бањалучанина Богдана Секулића, који је шетао са супругом поред Венеција моста, прошле године напао је чопор паса луталица. Док је штитио супругу, која је тада била у шестом мјесецу трудноће, пас га је угризао за ногу. Поједини пролазници су само гледали шта се дешава и нису чак ни покушали да им помогну. У помоћ им је ипак притекао један брачни пар, који је бацао камење док се пси нису разбјежали.

- Сматрам да у условима када се људи налазе у критичном стању ипак има оних који притрчавају и помажу. Нису нам стране приче у медијима да је неко некога спасио из воде, пожара, саобраћајне, несреће, земљотреса и слично. Ради се, значи, о људима херојима којима за таква дјела треба одати и признања - навео је Милић. Ипак, додаје да у нашем друштву по том питању више влада "ријеткост" него "масовност".

Отуђеност

- Чињеница је да живимо у времену у којем су моралне вриједности давно изгубиле на значају, да се човјек због кризе и свакодневних проблема удаљава од себе и своје суштине, а потом и од других људи. Aко томе додамо и чињеницу да су тешко рјешиви проблеми, као што су незапосленост, недостатак новца или кредитно задужење, свакодневица у којој живимо, постаје јасно зашто смо мање осјетљиви на туђе проблеме или их тешко примјећујемо - истакла је магистар социолошких наука Ранка Перић-Ромић.

Додала је да у свим друштвима у којима су пољуљане традиционалне вриједности, а прије свега моралне, недостаје личне иницијативе да се промијени свијет или да помогнемо другима у невољи.

- То нас ипак даље не ослобађа чињенице да као људска бића, која живе у друштвеној заједници, преузмемо одговорност за сопствене поступке и дјела и усмјеримо наше радње према сопственој савјести - нагласила је Перић-Ромић. Она сматра да су људи данас преоптерећени својим проблемима, па су мање осјетљиви за проблеме других, али не у смислу да их уопште не примјећују него из чињенице да намјерно покушавају да избјегну стресне ситуације и по цијену да не помогну унесрећеној особи.

Злобни коментари

Није ријеткост ни да особе, које су након што су помогле другима доспјеле у медије и постале хероји, буду управо због своје несебичности мета злобних коментара и "чаршијских" прича. Типичан примјер је манекенка из Србије Катарина Вучетић, која се прије три године случајно нашла на Бранковом мосту са којег је хтио да скочи Мирко П. Док су остали пролазници мирно пролазили, па чак и говорили "па нека већ једном скочи", Катарина је пришла човјеку и послије дугог убјеђивања успјела да га одговори од самоубиства.

Катарина је осванула у свим новинама, проглашена је хероином, али се веома брзо нашла на мети појединаца, који су тврдили да је цијели случај "намјестила", да би стекла популарност.

Милошевићева је навела да се на спремност оних који помогну другима треба гледати управо тако, а не као на личну промоцију, иако се ни то у неким случајевима не искључује.

- Aко потребна помоћ стигне у руке оних који је требају, онда се све остало може и занемарити - сматра она.

Милић наглашава да нико никада у тренутку када помаже некоме не може да прави калкулације око тога да ли ће посљедице бити позитивне или негативне.

- Критиковање других који су помогли некоме у невољи је испољавање зависти оних који су прије спремни на неку критику него на то да помогну другима. То је одбрамбени механизам њихове подсвијести, а самим тим и кривице што нису баш они били ти који су такво нешто урадили, па постали хероји којима се многи диве - нагласио је Милић.

Додао је да код критизера превладавају сиромаштво духа, завист и злоба према другима, а то првенствено долази до изражаја ако се у новинама или медијима људи који су им на мети прикажу као доброчинитељи.

- У друштву у којем доминирају лични интереси над колективним добром, постаје потпуно разумљиво зашто тешко вјерујемо да је неко неком помогао из хуманих разлога. То и даље не значи да нема истински хуманих и солидарних људи, него да се модеран човјек претворио у пуког извршиоца свакодневних обавеза, али не и моралних дужности, које су нам дате по природи савјести - сматра Перић-Ромић.

Без обзира на наше свакодневне обавезе и дужности, наглашава она, задатак сваког човјека је да прије свега буде човјек.

Солидарност

- У савременом времену у којем живимо не говоримо само о кризи друштвеног система, него и о кризи човјека, који не може да се носи са бременом савремених цивилизацијских токова, који превазилазе људске могућности - навела је Перић-Ромић и додала да је солидарност сведена на породично окружење и круг ужих пријатеља.

- Није се она у потпуности изгубила, али је углавном смањена на средину у којој појединци остварују свакодневне контакте. Углавном смо спремни да помогнемо онима који и нама свакодневно помажу - сматра Перић-Ромић.

Једни гледају, други помажу

Група тинејџерки недавно је усред Загреба брутално претукла 16-годишњакињу, а пролазници дјевојци, која је лежала док су је "ципеларили", нису хтјели да помогну. Спасио је школски колега.

Полицајци Елвис Перинчић и Предраг Томашек спријечили су самоубиство младе Францускиње, која се бацила са моста у Задру, док су догађај мирно посматрале десетине пролазника.

Петнаестогодишњи Јован Стојановић једини је покушао, нажалост безуспјешно, да из мутне и набујале Нишаве спаси Бењамина Ш. (9). Призор, је са обале посматрало 15 пролазника, не чинећи ништа да помогну дјетету које се давило.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.