Трагедија која је потресла Југославију: Хтjела је да сачува невиност и платила животом VIDEO

Прошла је 41 година од трагедије због које је плакала цела бивша Југославија, а да се никада не заборави потрудио се и Здравко Чолић својом пjесмом "Она спава".

Наиме, он је своју пjесму посветио Милици Костић која је 1974. године бjежећи од групе силоватеља скочила са 11. спрата зграде, Рубинове куле у Крушевцу сачувала своју невиност на најтрагичнији начин и тако отишла у легенду.

Податке о самом догађају у стану истражни органи су прикупили из саслушања и свjедочења која је дало осам особа. Кажемо осам јер је, поред седам изјава, свjедока дата и још једна – у болници је проговорила и Милица.

Тог јутра, у понедjељак 2. септембра, Милица се поздравила са родитељима, покупила нешто ствари и кренула у Крушевац. Стигла је око седам и петнаест ујутру, свратила у стан а потом отишла у школу. Пошто је у школу стигла много раније прије часа разредног старјешине, имала је времена да мало прошета, што је и учинила. У Крушевцу је била гужва, од мноштва ђака који су ишли на упис првог школског дана. Управо тиме су и били стимулисани поменути зликовци, који су изашли у град са намјером да у стан доведу неку од ученица. У међусобном разговору, они су ученице које долазе у Крушевац у јесен, ради школе, потцјењивачки звали: „јесенчићи".Младићи су се обрели у главној улици града, између споменика и Цркве Светог Ђорђа.

У једном моменту пажњу им је привукла лијепа дејвојка, тамнокестењасте косе, која је наишла сама, разгледајући излоге. Кретала се истом улицом, од фонтане према Споменику косовским јунацима. Била је то Милица. Они је до тада нису познавали. Послије краћег домунђавања, пала је одлука да јој приђу. Један од њих се одвојио, те ју је сустигао и зауставио послије пређених 15-так корака. Одмах ју је замолио да му учини услугу и из одређеног стана позове његову дјевојку Драгану, коју он сам не може да позове јер су њени родитељи строги. О себи је оставио утисак као о безазленом и добронамерном младићу. Све то је учинио тако лукаво и препредено да Милица није посумњала у његове лоше намјере. Не слутећи да се ради о подмуклој превари, вољна да помогне другоме, Милица је пристала, те су се окренули и пошли према фонтани која се налази испред Цркве Светог Ђорђа, а у наставку према солитеру. Милица је успут младићу рекла одакле је. Тешко је отети се утиску да се овде радило о већ више пута опробаном трику. Према спонтаној и синхронизованој радњи ових младића, очигледно је да су добро познавали ток преваре. Дакле, племенита и добронамерна дјевојка је нјасела и пристала да му помогне и они су кренули заједно. Обијесни младићи нису могли да сањају да је ово безазлено дијете (високо свега метар и шездесет један центиметар) – Милица Костић за њих био најнесрећнији избор који су могли да направе.

Док је први младић пошао са Милицом према згради, други који је претходно све ово пратио, закључио је да је Милица пристала и да превара успијева. Зато је пожурио да припреми клопку, тј. да обезбиједи несметано увођење дјевојке у стан. Појавивши се журно пред зградом, срео је малољетног друга (кога су оставили да их сачека) говорећи: „брже, брже", и нагласивши да иде њихов пријатељ и „води дејвојку"! Истрага је касније доказала да је малољетник био сагласан са планом.

Чим су журно ушли у стан, старији је искључио звонце на улазним вратима и објаснио малољетном како ће поступити када дјевојка закуца на врата. Одмах затим је ушао у кухињу и гласно пустио музику на грамофону како би постигао буку. За то вријеме њихов друг је довео Милицу пред врата стана и рекао јој да покуца. Кад је она то учинила, малољетник јој је отворио врата и на њено питање да ли ту станује Драгана, одговорио потврдно и додао да се она налази у првој соби десно и да може да уђе и позове је. То је рекао увјерљиво и одмах послије тога је пошао према кухињи сматрајући да се добро снашао. Кад је Милица закорачила у ходник, тј. у предсобље стана, за њом је тога тренутка утрчао и њен пратилац, који је до тада био иза њених леђа, на степеништу, и пратио догађај. Послије овога је за њу настао пакао.

Када су затворена спољна врата, Милица је схватила да је превјарена, па је покушала да изађе из стана. Покушала је да се врати, да побјегне, али је у томе спречена јер јој пратилац то није дозволио већ ју је, ухвативши је око паса, из ходника, силом угурао у спаваћу собу.

У закључаној соби, младић који је Милицу силом увукао, саопштио јој је шта хоће и због чега је доведена. Захтијевао је од ње да се са тим сагласи, да се скине, јер нема другог излаза.

Међутим, Милица је то категорички одбијала молећи да то не чини и да је пусти. Напасник се на све ово није обазирао, већ је и даље упорно настојао да Милицу принуди, уз истовремене покушаје да јој скине одјећу. Она се и даље противила, а он је био упоран. На његову дрскост одговорила је плачем, молећи га да је пусти из собе.

У једном моменту, услијед њене упорности, први насртљивац се мало поколебао и, излазећи накратко из собе у ходник, прокоментарисао осталима да треба да је пусте. Ријечи су биле слиједеће:

"Невина је, нећу да је дирам".

У претходним минутима Милица је учинила све што је могла да размекша срца злочинаца и да пробуди њихову савијест. Све вријеме је плакала и дијетиње их молила, али није вриједело. Схватила је да ова преклињања и молбе неће помоћи. Схватила је да монструми неће одустати.

Из позиције из које није било могуће изаћи, а у немогућности да и даље пружа отпор, одлучила се на бјекство. Знала је да ће је више мушкараца силовати. Ријешена да им то не дозволи, искористивши тренутак када је остала сама у соби, Милица је са 11. спрата скочила кроз прозор.

Разговор између Милице и инспектора Добривоја Стефановића, који са након тога одиграо у болници, текао је овако:

"Питао сам је: "Где си била?"

Милица је рекла: "Била сам у школи. Са другарицама..." Требало је да имају нешто – као писмени. (ријеч је свакако о уписивању првог дана школске године) Послије овога је изгубила свијест.

Затим се опет пробудила и рекла: "Ишла сам са неким дечком до једанаестог спрата да позовем његову девојку."

Ја сам је питао: "А што си ти ишла?"

Рекла је: "Тај дечко ми је рекао да та девојка има строге родитеље и да је само позовем."

Тада је опет заспала.

После пар минута се пробудила и рекла: ’Били смо на једанаестом спрату.’Питао сам: "Како знаш?"

Рекла је да је, пошто је изашла, видела на лифту.

Питао сам је: "Да ли си сама скочила или те је неко гурнуо?"

Рекла је: "Ја сам сама скочила кроз прозор."

Питао сам: "Зашто?"

Рекла је: "Нисам више могла да издржим... Једино сам на тај начин могла да сачувам своју част."

Потом је пала у дубоку кому."

Испред болнице била је гужва. Породица, школски другари, особље, суграђани - сви су чекали да виде хоће ли се храбра девојка пробудити из коме. Нажалост, десило се најгоре.

У четвртак четвртог септембра мала Милица је издахнула тачно у подне.Ово што сте прочитали биле су њене посљедње ријечи.

Након тога, према ријечима становника тог краја, сваке године у вријеме Миличиног страдања у предјелу 11. спрата зграду је облијетало јато бијелих голубова. 2008. године је Рубинова кула имала пожар баш на 11. спрату.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.