Темељ истинске демократије

Конвенција је правни акт Савјета Европе о заштити слобода и права који је усвојен 4. новембра 1950. године у Риму.

Оригинална верзија ове конвенције, састављена на енглеском и француском језику и објављена под називом Конвенција за заштиту људских права и слобода, ступила је на снагу 3. септембра 1953. године.

Потписници

Прве потписнице Конвенције били су: Белгија, Велика Британија, Данска, Ирска, Исланд, Италија, Луксембург, Норвешка, Турска, Француска и Холандија.

Овој конвенцији претходиле су Универзална декларација о људским правима и Aмеричка декларација о правима и дужностима човјека, а она се у својој преамбули, прије свега, позива на Универзалну декларацију.

Од 1950. до 2004. године Конвенцију је потписало 46 земаља. Потписивање је означило прихватање обавезе поштовања права и слобода, као и признавање надлежности Европског суда за људска права. Текст је званично преведен и објављен на 30 језика, а ратификација је извршена у свим државама Савјета Европе.

Допуне

Накнадним правним допунама унапријеђена је првобитна заштита права и слобода из 1950. године. Посебан значај има Протокол 11, који је 1998. године у европску правну праксу увео сталну правосудну институцију, Европски суд за људска права и могућност учешћа појединаца у међународно правном поступку.

Конвенција одређује садржај права и слобода и за случај кршења обезбјеђује међународну заштиту. Поступак се води пред Европским судом за људска права, чије се сједиште налази у Стразбуру у Француској.

Спорови се покрећу индивидуалним или међудржавним представкама. Индивидуалну представку подносе појединци, групе лица или невладине организације. Међудржавним представкама покрећу се интерни међународни спорови држава чланица Савјета Европе у случају повреде обавеза преузетих потписивањем и ратификовањем Конвенције.

Обавезе

Држава која поднесе захтјев за пријем у чланство Савјета Европе дужна је да усагласи националне законе са Конвенцијом како би се отклониле могућности повреде основних слобода и права, а држава чланица против које је поднесена правоснажна пресуда дужна је да поступи у складу са одлуком и да реформише домаће законодавство. У Белгији је, на примјер, ради изједначавања статуса брачне и ванбрачне дјеце, промијењен Грађански законик, а у Њемачкој су, усљед непримјереног трајања притвора, измијењене одредбе кривичног поступка.

По важећим правилима, Комитет министара Савјета Европе има право контроле над извршењем судских пресуда. Нови протокол 14 предвиђа могућност покретања судског поступка против државе која не извршава одлуке Европског суда за људска права.

Структура

Конвенција се састоји из Преамбуле, основног текста и 13 протокола. У Преамбули је истакнуто да је основ Конвенције Универзална декларација о људским правима, коју је Генерална скупштина Уједињених нација донијела 10. децембра 1948. године. Члан 1 утврђује обавезу свих држава потписница да поштују права и слободе које гарантује Конвенција. Aко се прекрши обавеза и дође до повреде слобода и права, предвиђена је међународна судска заштита.

Први дио Конвенције садржи основна права и слободе, други утврђује функционисање Европског суда за људска права, а трећи регулише процедурална питања и надлежност у вези са потписивањем, ратификовањем, тумачењем, предметном, територијалном и временском примјеном одредаба.

Нека од гарантованих права и слобода ове конвенције су право на живот, забрана мучења, забрана ропства и принудног рада, право на слободу и безбједност…

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.