ТЕМА: Вода, нафта и злато фитиљ за паљење Рога Африке
Побуне у Судану 2019. године које су свргнуле дотадашњег дугогодишњег диктатора Омара ал-Башира и поставиле војно-цивилну прелазну владу дале су наду да би ова сјеверноафричка земља могла коначно прећи на демократску власт. Али та "транзиција" Судана ка демократији потпуно је заустављена. Земља се посљедњих мјесеци суочава с најгорим сукобом у својој историји - грађанским ратом с вањским заплетима.
Суданске оружане снаге и паравојне снаге објавиле су рат једна против друге, бацивши ову већ ионако напаћену земљу на кољена. Главни протагонисти су два генерала: Абдел Фатах ал-Бурхан, који предводи оружане снаге и Мохамад Хамдан Дагло, познат као Хемедти из Снага за брзу подршку. Непријатељства су најинтензивнија у главном граду Картуму, али насиље је избило и у другим провинцијама и пријети да оживи дуго тињајуће насиље и у стратешком Дарфуру.
Многи упозоравају како постоји озбиљан ризик да се овај сукоб прелије и на сусједне земље и прерасте у регионални, јер географски Судан граничи са седам "проблематичних" држава - Чадом, Централноафричком Републиком, Јужним Суданом, Египтом, Еритрејом, Етиопијом и Либијом.
Да ствари буду горе, регионалне силе и комшије су се "постројиле" иза једног од два генерала - или у неким случајевима и једног и другог. Египат и Саудијска Арабија подржавају Ал-Бурхана. Са своје стране, Уједињени Арапски Емирати и генерал Калифа Хафтар из Либије подржали су Снаге за брзу подршку. Влада све већи страх да ће регионални и међународни актери наоружавати различите стране док слиједе своје, често супротстављене интересе, што би могло донијети невиђене промјене у ионако неугодној регионалној равнотежи и тестирати већ постојеће крхке савезе.
Грађански рат у Судану још увијек није прокси као они у Украјини, Сирији, Либији или Јемену, али постоји велика опасност да ће неки можда тражити прилику да профитирају од овог суданског хаоса, што би онда могло читаву ову регију лако претворити у ратно игралиште.
Гранични спорови
Египат има дугу историју мијешања у питања Судана. Прије пар година, када је Ал-Башир смијењен, Египат је подржао Ал-Бурхана у "транзицији", јер није желио да војни режим, и његовог савезника, замијени цивилна демократска влада. Страховали су да би могло инспирисати Египћане да учине исто. Осим тога, ескалација сукоба могла би потенцијално донијети нестабилност на јужним границама Египта, али и отворити путеве за кријумчарење оружја и илегалну трговину. Такође, Египат би могао бити подстакнут да се војно укључи ако се борбе наставе. Али највећи страх Египта јесте сценарио према ком би могао изгубити свог главног савезника у текућем неслагању с Етиопијом око рада Велике етиопске бране смјештене на ријеци Плави Нил у близини границе Етиопије са Суданом. Сукоб ће закомпликовати управљање браном, јер оба генерала могу имати различите погледе на то питање. Продужени сукоб у Судану могао би имати дуге посљедице по безбједност хране и воде у Египту, јер је Судан мјесто гдје се ријеке Бијели и Плави Нил спајају.
Када је у питању Етиопија, односи са Суданом су затегнути због граничних спорова у вези с потраживањем земљишта и неслагања око поменуте бране. Дуготрајни сукоб у Судану могао би имати ефекта и на граничне спорове. Они су повезани с тензијама око спорног плодног пољопривредног земљишта Ал Фасхага и очигледном подршком Судана Тиграјанским противницима против етиопске савезне владе.
На западним границама Судана, Либија и Чад стрепе од прелијевања насиља и тензија и у регији Дарфур. Хемедти је племенски вођа из клана Махариџа из дарфурског племена Ризеигат. Био је главни партнер Хафтару из Либије у трговини дрогом, оружјем и избјеглицама преко граница између Судана, Либије и Чада. С повећањем тензија у Дарфуру снаге би могле бити подијељене: неки ће стати на страну Хемедтијевих снага. Други ће настојати да их поткопају.
Мамац за велике
Судан посједује огромно минерално и водно богатство и због тога се данас налази под лупом како регионалних, тако и свјетских сила. А ти велики, показало се до сада, увијек ће се постарати да на таквим подручјима нема мира и да се транзиција према демократији никад не деси. Узмимо на примјер Сирију. САД су убациле ИСИЛ као Тројанског коња и Курде да би себи осигурали присуство у тој земљи како би дошли до богатих нафтних извора у тој земљи.
Контрола над овим простором доноси с једне стране велику економску корист јер Судан је богат нафтом, златом, сребром, жељезном рудом, бакром, хромом и цинком, а има и треће највеће свјетске резерве уранијума. Такође, ова земља је у протеклих пет година била трећи по величини произвођач злата у Африци и 13. по величини у свијету с годишњом производњом од 100 до 250 тона.
Осим тога, има 200 милиона хектара или око 45 одсто обрадиве земље у арапском свијету и преко 108 милиона грла стоке. Са својим огромним потенцијалом за проширење пољопривреде и другим добрима Судан има потенцијал да постане регионална, ако не и глобална корпа хране и кључ за регионалну и међународну сигурност хране.
Такође, сам положај Судана у сјевероисточној Африци привукао је многе велике силе, које га виде као стратешки мост према подсахарској Африци из правца Црвеног мора и између сјеверног и јужног дијела континента.
Осим што служи као потенцијална капија ка Рогу Африке, централном за регионалне геополитичке једначине, Судан трећа по величини држава у Африци од отцјепљења Јужног Судана гледа на Црвено море, једну од најважнијих свјетских поморских веза.
Ово море дужине 720 километара повезује Средоземно море са Заљевом и Индијским океаном преко Баб Ал-Мандаб на свом јужном улазу и Суецког канала на сјеверном. Око 700 милијарди долара међународне трговине пролази кроз Црвено море, што га чини виталним за међународну трговину и глобалну економску инфраструктуру.
Судан такође има луку на Црвеном мору у облику Порт Судана, важног логистичког и комерцијалног чворишта, укључујући трговачку зону и велику рафинерију нафте кроз коју се нафта Јужног Судана транспортује у иностранство.
Лука Судан је једина морска лука у овој земљи и стога је од виталног значаја за вањску трговину земље. Има капацитет од око 1,3 милиона контејнера годишње. Смјештен на средини западне обале Црвеног мора Порт Судан је стога на пола пута између двије тачке у међународном поморском саобраћају: Суеског канала и Баб ал-Мандаб.
Његов значај ће се експоненцијално повећати с потенцијалним покретањем трансконтиненталне жељезничке линије од Порт Судана до Дакара у Сенегалу.
Кина, Русија и Сад
Због свега наведеног неке од глобалних сила имају интерес да утичу на геополитичку карту и однос снага у близини Афричког рога и Црвеног мора. Русија тако жели да осигура упориште на Црвеном мору у Порт Судану, како би ојачала свој политички и војни утицај у тој области. Такође, постоји велики интерес Русије за суданско злато које датира још од 2017. године, када су након састанка између Башира и руског предсједника Владимира Путина, двије земље основале корпорацију "Мерое Голд".
На Судан су око бацили и из Уједињених Арапских Емирата који желе контролисати поморске руте у Аденском заљеву и Црвеном мору те су стога, баш као и Руси, озбиљно заинтересовани за луке у Судану.
У овој игри је и Саудијска Арабија која жели спријечити Иран да успостави упориште у Судану. Као резултат тога, ова земља је уложила огроман новац у подршку суданској војсци.
Ту је и Кина која је други највећи трговински партнер Судана (након Саудијске Арабије), улажући велика средства у инфраструктуру и вађење нафте. Кина има значајне интересе у Судану као дио своје глобалне иницијативе "Појас и пут". Пекинг је Судану до сада одобрио зајмове у износу од 143 милиона америчких долара и инвестирао је у пројекте као што су изградња суданских нафтовода, мостова на Нилу, текстилних творница и жељезничких пруга. Ова многољудна земља се ослања на афричке минералне ресурсе како би задовољила своје растуће индустријске потребе.
Према кинеским званичним изворима, 130 кинеских компанија присутно је у Судану, а више од 1.500 кинеских грађана затекло се у Судану у моменту избијања најновијег оружаног сукоба.
Наравно, све ово не може проћи без Америке која жели сузбити утицај Русије и Кине у Судану, али и у Африци.
Закључак - што дуже буде трајао оружани сукоб у Судану, међународни актери ће више бити у искушењу да се укључе у њега, погоршавајући и додатно милитаризирајући суданску кризу.
Заоштравање домаћих политичких и регионалних раскола, посебно ако је подстакнуто вањским мијешањем могло би измаћи контроли у грађански рат пуног размјера с непредвидивим посљедицама, не само за Судан, већ и за регију у цјелини.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.