ТЕМА: Чланство у ЕУ као чекање Годоа

Још са солунског самита лидера ове заједнице, одржаног 18. јуна 2003. године, поручено је како овај састанак представља велику прекретницу за земље западног Балкана. Тада је комесар Европске комисије за спољну политику Крис Патен истакао да је перспектива чланства западнобалканских земаља у Унији реална и да Брисел не сматра карту Европе заокруженом док се овој заједници не придруже и преостале земље из регије. Године су пролазиле, обећавало се и политички условљавало, а и земље из региона, изузев Хрватске и Сјеверне Македоније, нису баш озбиљно схватале “европски пут”. Онда је дошла и 2018. година, када је тадашњи шеф Европске комисије Жан-Клод Јункер поручио земљама у регији да ће до 2025. године ући у Европску унију. Пет година касније стиже ново обећање. “Штоперица” је упаљена у тренутку када је Брисел можда и најмање спреман да прими нове чланице. Да ли ћемо на крају доживјети судбину лика из драме Самјуела Бекета под именом “Чекајући Годоа”, у којој главни јунаци узалудно очекују долазак Годоа.

Двије деценије

Предсједник Европског савјета Шарл Мишел на отварању 18. Бледског стратешког форума, одржаног крајем августа ове године, поручио је да Европска унија и земље кандидати морају да буду спремни на проширење до 2030. године, што је први пут да је лидер неке од институција Европске уније након толико година био тако јасан у вези са датумом пријема нових чланица, али и да је ново обећање дошло у вријеме великих потреса и промјена на геополитичкој сцени, што подразумијева и стварање неког новог и суштински супротстављеног свијета оном западном.

- Европски пут западног Балкана почео је прије 20 година, а спорост путовања разочарала је многе и у ЕУ и региону. Вријеме је да се бавимо проширењем, треба да земље западног Балкана назовемо будућим чланицама - рекао је Мишел и истакао да Брисел мора да одржи своја обећања, поручивши да ће европски лидери озбиљније разговарати о проширењу на наредним састанцима Европског савјета, а поготово на самиту за који је планирано да буде одржан у децембру ове године.

Да ли ће ови састанци бити кључни за БиХ, али и за Србију, Сјеверну Македонију, Црну Гору, Албанију па и саму Молдавију и Украјину? Двије су опције, или се опет ради о некој новој геополитичкој и генетски модификованој мркви на којој пише “обећање, лудом радовање” или реалном и изводљивом плану, поготово ако се зна да унутар саме ЕУ не постоји консензус о том питању?!

Већ више од деценије проширење ЕУ је практично заустављено, а истовремено је повећан број самита, форума, догађаја који се баве овом темом, која може да буде интересантна за неке политичке и популистичке кругове у ЕУ, али и на западном Балкану, али која, нажалост, не доприноси повратку повјерења грађана у читав процес, односно европски пут. Указује на ово и Сузана Грубјешић из Центра за спољну политику наводећи да је Мишелова порука значајна, али и да је велико питање колико је она уистину и реална имајући у виду да су земље чланице ЕУ, у ствари, доносиоци одлука о томе да ли ће бити новог проширења.

Песимизам

Како каже Грубјешићева, из досадашњих изјашњавања на ту тему, као и пратећих докумената, може се закључити да проширења каквог је некад било - више неће бити, јер се већ извјесно вријеме води расправа о новим моделима који би важили за западни Балкан, Украјину, Молдавију и потенцијално Грузију. Подсјећа и на интервју који је недавно дао предсједник Француске Емануел Макрон, у којем је он напустио традиционално француско опирање даљем ширењу ЕУ, али и поновио стару тезу о Европи у три круга: центар у коме би биле земље које ће се дубље интегрисати, други - јединствено тржиште и трећи - Европска политичка заједница. Да би дошло до пријема нових чланица, како је појаснила Грубјешићева, мора да се трансформише и сам “клуб 27”, што подразумијева и евентуалну промјену начина гласања и преласка са правила да сви морају да се сагласе на, на примјер, двотрећинску већину.

Велики проблем би могао бити, а на шта је и сам Мишел указао, да пријем већег броја сиромашних земаља кандидата може утицати на заједнички буџет и неке политике ЕУ. Бруто домаћи производ будућих земаља чланица је само од 50 до 70 одсто у односу на најмању европску економију, што значи да ће оне бити нето примаоци из ЕУ буџета. С друге стране, неке садашње земље примаоци ће након проширења више уплаћивати у ЕУ буџет него што ће из њега добијати.

- Морамо да осмислимо како спровести ову сложену транзицију. Не треба у потпуности одбацити принцип једногласног одлучивања, јер он гарантује јединство у спровођењу одлука, али је потребно разговарати о корекцијама принципа квалификоване већине, односно бројевима и ситуацијама када се спроводи. Ово ће бити посебно тврд орах - поручио је Мишел.

Док су пад “гвоздене завјесе” и жеља да се бивше државе источног блока, као што је Пољска, интегришу у западну демократију и капитализам, помогли да се направи јак аргумент за масовни улазак 10 земаља 2004. године, овај пут мотивација да се прихвати тренутни број кандидата мање је јасна. Ово питање капацитета апсорпције своди се на двије кључне теме. Прво, како би ЕУ реформисала свој буџет када би се суочила са новим чланицама које би вјероватно биле нето корисници средстава ЕУ? Како би мање богате земље чланице реаговале на идеју да постану нето даваоци доприноса?

Друго питање је: које би институционалне реформе биле неопходне да би се осигурало да ЕУ може да обезбиједи несметане процесе доношења одлука ако се Унија састоји од чак 35 главних градова, у односу на садашњих 27. Неуспјех у ревизији њених процедура могао би да спутава ЕУ, посебно у областима политике које захтијевају једногласност.

Чекаоница

На ово се осврнуо и бивши дипломата и магистар међународних односа и економске дипломатије Лучиано Калужа наводећи како није оптимиста када је у питању 2030. као година до када би балканске земље могле бити примљене у ову унију, а на Мишелову изјаву гледа у контексту свега оног што се посљедњих 18 мјесеци дешава, прије свега око Украјине и Русије, односно између Вашингтона и Брисела с једне, и Москве с друге стране.

- И кандидатура, коју је БиХ недавно добила, била је условљена дешавањима на геополитичкој сцени. Моје неко мишљење је да се ради о веома оптимистичној изјави Мишела и на њу, прије свега, треба гледати из већ поменутог разлога, али и као једну врсту охрабрења земљама које деценијама чекају да буду примљене у ЕУ. Сматрам да дан “Д”, што се тиче европског пута, за БиХ неће бити 2030. Волио бих да се варам, да ме изненаде, али разум говори другачије. Можда нас приме у неку врсту “чекаонице”, о чему је говорила словеначка политичарка Тања Фајон. Други сценарио је да се нешто деси на самој геополитичкој сцени, а што би приморало Брисел да спусти гард и у пакету приме балканске земље у овај савез како Балкан не би дошао под “малигни” утицај других земаља или савеза. Мислим да је овај задњи сценарио ипак најмање вјероватан - каже Калужа.

Сматра и да недавна пресуда Европског суда за људска права у случају “Ковачевић против БиХ” никако не иде наруку европском путу БиХ, поготово јер се од Српске, па и самог Брисела, тражи да жртвује конститутивност народа и стечени мир, зарад уласка у ову унију.

- Вјерујем да нема човјека у БиХ који није за улазак БиХ у ЕУ. Ако и има, они су у малом броју. Али, исто тако, сматрам да од стране Брисела, а када се говори о европском путу, не смије бити оваквих и сличних условљавања. Не може се нешто наметати, а да то при том није у интересу једног или два народа. То није рјешење, ни добар пут. Такође, реформе о којима се толико прича треба да спроводимо ради себе, бољег живота, а не јер то тако каже Брисел. То је погрешна перцепција - поручио је Калужа. 

Слично мишљење дијели и политички аналитичар Милко Грмуша, наводећи како се Мишелове поруке нимало не разликују од оних прије 20 година, али и да је његова прича у супротности с оном коју Француска званично заступа, а то је да до пријема нових чланица неће доћи, ма шта земље кандидати урадиле, јер унутар ове организације не постоји консензус о овом питању.

- Макрон је јасно ставио до знања, у неколико наврата, да до пријема нових чланица неће доћи док се земље чланице не договоре о будућем изгледу ове уније. То је стара дебата да ли ЕУ треба да има три или четири групе земаља чланица, које су рангиране по моћи и утицају. “Најслабије”, односно најмање утицајне земље неће имати право гласа као, рецимо, Француска или Њемачка. И док се ове реформе унутар ЕУ не реализују, неће бити ни проширења, па ни када државе испуне све услове. Никако не траба заборавити ни на чињеницу да поједине европске земље на нас Србе, али и Бошњаке, и не гледају баш кроз позитиван окулар - истакао је Грмуша додајући да би било поштено од Брисела да нам отворено саопште свој став, да ли су или не искрено спремни на ново проширење.

Или, што би рекла већ поменута Драгана Мирковић у једној од својих многобројних пјесама: “Опрости што ти сметам у овој глувој ноћи, желим да те видим само, па ћу својим путем поћи”.

Кључна реченица

Према ријечима политичког аналитичара Милка Грмуше, ако пратимо логику Европског суда за људска права, који је у једној од реченица својих посљедњих пресуда, у предмету “Ковачевић против БиХ”, констатовао да је Европска конвенција о људским правима изнад Устава БиХ, односно да је она надређена свим нашим законима и прописима, онда то у преводу значи да је БиХ правно гледано најспремнија држава у цијелој Европи.

- Онда је и свака прича и полемика како ми нешто треба да мијењамо и усаглашавамо неутемељена. И ако је то већ тако, како тврде у овом суду, зашто нас Брисел онда игнорише и инсистира на неким новим условима - истакао је Грмуша.

Украјина

Украјина се залаже да ЕУ пристане да започне формални процес придруживања до краја године. Међутим, многи све отвореније упозоравају да би њено чланство највише оптеретило финансије ЕУ. Како се истиче у ноти интерног Савјета ЕУ, у коју је ФТ имао увид, двије највеће области буџета ЕУ су Заједничка пољопривредна политика (ЦАП) и кохезија, или регионална потрошња, које заједно чине око 62 одсто седмогодишњег буџета ЕУ или око 370 милијарди евра сваки. Прихватање Украјине, са пољопривредним земљиштем које премашује величину Италије и пољопривредним сектором који запошљава 14 одсто њеног становништва, промијенило би игру. Из тога слиједи да би Украјина постала највећи прималац средстава ЦАП-а, од којих се већина састоји од директних плаћања пољопривредницима. Посљедице би биле озбиљне: други пољопривредници у Унији би морали да прихвате много ниже исплате или би ЕУ морала да пристане на велико повећање свог буџета за пољопривреду.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.