Телевизија ствара зналце, али и агресивце

 Истина је да дјеца данас имају много већи избор канала, новина, часописа, имају Интернет, али велики број њих гледа само музичке канале или цртане и филмове који обилују насиљем. Новине не читају, ако на насловној страници не стоји бомбастичан наслов типа "Скандалозно!", а када отворе такве новине, у њима и нема шта да се прочита. То су више сликовнице него часописи. Ипак, један од највећих утицаја на дјецу има телевизија.

Професор на предмету за малољетничку деликвенцију на Филозофском факултету у Бањој Луци Aлександар Милић рекао је да поред породице, школе, вршњака, улице и јавности велику улогу у развоју дјеце имају медији, а посебно телевизија, која дјелује на дјецу преко својих порука и садржаја у разним емисијама.

- Програмски садржаји на телевизији могу бити непожељни или пожељни, те поучни и непоучни. Претпоставка је да сви медији поред својих информативних садржаја имају одређене поруке, а посебно је важно да има више садржаја који су примјерени дјеци и младима - рекао је Милић, додајући да у медијима треба да постоји много више емисија едукативно-забавног карактера.

Милић је истакао да су потребни садржаји из различитих области који ће младима обезбиједити афирмативне поруке. 

- Непожељни су садржаји који гледаоцима нуде наличје живота, екстремне догађаје, сцене насиља. Оне посебно негативно утичу на млађи нараштај - додао је Милић.

Према мишљењу стручњака, дјеца до двије године живота не би требало уопште да гледају телевизију. У прилог њима иде и чињеница да је недавно истраживање у СAД показало да дуготрајно гледање телевизије код трогодишње дјеце подстиче агресивност.

Уредник Образовног програма Радио-телевизије Републике Српске Весна Зец рекла је да нема довољно емисија образованог садржаја на ТВ програмима.

- На РТРС-у смо појачали свој ангажман да би се поправила ситуација и било више едукативних садржаја - рекла је Зец.

Она је нагласила да је на Радио-телевизији Републике Српске уведено доста емисија уживо и монтираних, чија је тематика образовна и корисна за све гледаоце.

- Људи су жељни емисија едукативних садржаја, тако да стално зову редакцију Образовног програма РТРС-а, да би нам предложили теме које желе да буду разрађене, што потврђује и велика гледаност емисија овог типа - рекла је Весна Зец.

Утицај медија на здравље дјеце

Повећана изложеност медијима има негативан утицај на здравље дјеце и адолесцената, резултати су објављеног истраживања свјетских истраживача који су анализирали 173 сфере из поља утицаја медија на здравље и закључили да изложеност телевизији, филмовима, музици, Интернету и другим медијима дугорочно негативно утиче на здравље дјеце и адолесцената, а утицај је мјерен у односу на рану сексуалну активност, слаб успјех у школи, пушење, употребу дрога и алкохола и појаву поремећаја пажње и хиперактивности.

Најјача веза је пронађена између времена проведеног испред екрана и гојазности, коју потврђује 86 одсто студија. Чак 88 одсто од 24 студије које су проучавале повезаност медија и појаве пушења код младих, нашло је статистички значајну везу, док је повезаност коришћења дрога и изложености медијима потврдило 75 одсто од осам студија. 

Према резултатима ове студије, просјечно дијете у Aмерици проведе 45 сати седмично са медијима, 17 са родитељима, а 30 у школи. Истраживачи су родитељима и едукаторима препоручили да ограниче изложеност дјеце медијима, да програме прилагоде годинама дјетета, те да подстакну дјецу да више времена проводе играјући се изван куће.

Под утицајем емисија дјеца спремна на све

Психолози кажу да су и родитељи у немогућој мисији и да им је веома тешко изоловати дијете од штетног утицаја медија.

Имате ли храбрости да надвладате сопствене страхове и извршите задатак? Можете ли да учините незамисливо, останете смирени и сабрани док изводите најзанимљивије акције од којих застаје дах", дио је најаве ријалити шоуа "Fear Factor" који се приказује на телевизији. Суштина емисије је да учесници за новац обављају бизарне, али опасне задатке попут стављања инсеката у уста, затварања у кавез са змијом или опасних скокова. Ко воли, нек' изволи, рекла би већина одраслих, али проблем је кад такви "изазови" почну да утичу на дјецу.

Било је случајева да групе деветогодишњака организују свој "Феар Фацтор". И они су себи одредили опасне задатке. То што су појели по неколико мува и нешто корова мање је важно. Застрашујуће је то што им је један од "задатака" директно угрозио живот. Дјеца су храброст доказивала претрчавањем пруге на малој удаљености од долазећег воза.

Подстичу ли емисије оваквог типа дјецу на ризично и за живот опасно понашање?

Према ријечима "одговорних", емисија ни на који начин не подстиче одрасле особе, а поготово дјецу, на извршавање истих или сличних задатака као у емисији. Шта више, у свакој емисији емитује се упозорење које објашњава опасност од појединих задатака, те одговара било кога од покушаја извођења сличних задатака".
Ипак, поставља се питање да ли је упозорење довољно? Телевизија има велик утицај на дјецу, а она сама тешко могу да процијене шта је за њих заиста ризично.

Дјеца уче и развијају се гледајући понашања других људи која, ако су им занимљива, и имитирају.

- Ти људи постају дјеци модели и узори с којима се идентификују без критичног размишљања о томе који је смисао њихова понашања. Притом не виде стварне посљедице, доживљаје и стање својих "јунака", него прихватају само медијски приказано: храброст, успјех и популарност - упозоравају стручњаци.

Телевизија - "пријатељ" и "непријатељ"

Већина дјеце се са "свијетом телевизије" упознаје много прије поласка у школу. Према једном истраживању дијете током године просјечно проведе око 900 часова у школи и око 1.023 часа пред телевизором.

Једно истраживање показало је да дјечаци у односу на дјевојчице раније почињу са редовним гледањем телевизије, тако да скоро 48 одсто трогодишњака и 36 одсто дјевојчица истог узраста постају редовни гледаоци.

У Србији нема суштинске разлике у отпочињању праћења телевизије код дјечака и дјевојчица. Двије трећине малишана предшколског узраста гледа телевизију у просјеку два, а једна трећина три часа дневно.

Занимљиво је да дјеца у вртићима гледају више телевизију у односу на своје вршњаке који не похађају предшколске установе. За анализу утицаја телевизије на дјецу предшколског узраста веома је важно како се гледа на развој дјечије личности.

Стручњаци тврде да постоји велика разлика између дјеце која гледају и која не гледају телевизију. Те разлике потичу од преживљавања и способности, које немају никакве везе са самом телевизијом, али се у већини случајева интересује за појединце, а мало се дотиче посебних ефеката која се тичу утицаја телевизије на дјецу.

- Постоје три стања у којима се дјеца плаше телевизије. Прво - када је у опасности њима ближи лик кога познају веома добро и за који се осјећају везани, друго - када их ситуација подсјећа на страхове из реалног живота, посебно тама и самоћа и треће - када дијете ситуацију са телевизијског екрана прихвата као чисту реалност, јер није у стању да схвати шта је реално, а шта измишљено - појашњавају стручњаци и додају да ова питања заслужују посебно интересовање и дубљу анализу.

Психолог Весна Томић каже да нема сумње да телевизија има великог утицаја на дјецу. Дијете може да прати образовни програм, да научи слова, да упозна свијет природе.

- Телевизија може бити добар учитељ и домаћин, ако је истовремено гледају родитељи и дјеца. Ипак, упркос предностима, телевизија може бити и погубна - рекла је Томићева.

Она наглашава да дјеца која проводе више од десет часова недјељно пред телевизором имају све предиспозиције за прекомјерну тјелесну тежину и да су агресивна.
- У Српској има доста ТВ-станица које имају богат културно-забавни програм, али постоји и много страних телевизија које често имају непримјерене садржаје и за одрасле, а поготово за дјецу - истакла је Томићева.

Она је додала да родитељи треба да прате садржај емисија које прате њихова дјеца, као и да постављају одређене препреке да би били сигурни да њихови малишани не проводе вријеме пред екранима и да се, умјесто тога, баве другим активностима.

- Насиље које се приказује на телевизији понекад изазива жељу за имитацијом, јер је представљено на забаван и ефикасан начин, да би се постигао жељени циљ. Родитељи уче дјецу да буду толерантна, али телевизија сугерише да је у реду ако позитивни лик уједа или удара - додала је Томићева.

Истраживања показују да се дјеца између двије и седам година ужасавају страшних ствари или чудовишта. Неће помоћи ако се дјеци каже да ликови нису стварни, јер она нису у стању да праве разлике између фантазије и стварности.
Дјеца између осам и 12 година ужасавају се пријетњи насиљем, природних катастрофа и мучења друге дјеце, независно од тога да ли се те слике појављују у филмовима, вијестима или забавним емисијама.

Треба имати у виду да једно узнемирено дијете, када се усмјери ка гледању телевизије, тражи замјену за своје потребе, које не може да задовољи у реалном окружењу. Дијете има потребу за телевизијом, тачније за оним што она може да му пружи.
Коришћењем веза између образовних технологија, са једне, и телевизије, са друге стране, пружа се могућност за већом компетентношћу која може бити проширена на три нивоа: предметну, комуникативну и социјалну компетентност.

Дјечији мозак

Према истраживањима стручњака, просјечно дијете ће до 18. године провести већи дио свог живота гледајући телевизију, него у било којој другој појединој активности, осим спавања. Та запањујућа слика искључује вријеме проведено у гледању видеа код куће и филмова у биоскопским дворанама. У градским подручјима једна од три породице употребљава телевизију као непрестану позадину већине других активности. Доказано је да дјеца која гледају дјечије образовне емисије боље читају и имају развијеније језичке вјештине од дјеце која гледају само цртаће и програме за одрасле, а воде се жустре расправе о негативним посљедицама гледања насиља.

Гојазност

Постоји подмукла веза између исхране, гојазности и гледања телевизије. Дјететове кинестетичке способности су дио његове интелигенције, а физичка пасивност прирођена гледању ТВ-а сигурно је погубна за вјежбање кинестетичке интелигенције, да и не спомињемо тијело! Ипак можда најкобнији квалитет телевизије је склоност да чак и њене најбоље емисије подстичу менталну пасивност - отупљују маштовитост и гуше активну мисао.

Предвиђања

Предвиђа се да ће до 2015. године више од 12 милијарди ТВ уређаја бити у стању да се повеже са 500 милијарди часова телевизијског и видео-садржаја, што ће несумњиво промијенити схватање телевизије, јер ће она постати лична, друштвена, свеприсутна и информативнија него данас. Она ће "изаћи из кутија" и нестати са зидова, али ће остати у центру живота. У будућности ће на сваког становника планете долазити више од једног ТВ уређаја, а људи ће бити повезани са екраном на начине које су били непознати у прошлости.

Цртани филмови

Мики Маус нема ни маму ни тату. Пепељуга и Снежана имају зле маћехе. Ивицу и Марицу родитељи остављају у шуми, а Паја Патак живи са сестрићима. Ови, иако најпозитивнији Дизнијеви јунаци, немају породице, али имају непријатеље. Aко томе додамо плејаду новокомпонованих хистеричних ликова попут Дигимона, Покемона и којекаквих мутанта, право је питање какве поруке се шаљу дјеци кроз бајке, играчке и цртаће, јер кроз врата дјечије маште улазе све вриједности и ставови о животу, али, како стручњаци наглашавају, њих отварају и затварају првенствено - родитељи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.