Тајни досијеи канадске обавјештајне службе из 90-тих: Депеше руше митoве о рату у БиХ

Велики број обавјештајних депеша, с којих је канадска влада крајем прошле године скинула ознаку “строго повјерљиво”, приказује једну сасвим другачију слику рата рата у БиХ од оне коју су покушале да изграде поједине западне земље, али и указује на једну шему коју су западни креатори рата користили прво у БиХ, а онда и у случају Украјине. То се прије свега односи на прављења митова и образаца у ком је само једна страна крива. 

Улога САД

Није тајна да су САД у ствари поставиле темеље за рат у БиХ, саботирајући први мировни споразум који је Европска заједница предложила и готово финализирала почетком 1992. године. Тада је било планирано да се БиХ успостави као конфедерација, подијељена на три полуаутономне области по етничким линијама. Иако далеко од савршенства, свака страна је тада генерално добијала оно што је и жељела – самоуправу.

Међутим, 28. марта 1992. године амерички амбасадор у Југославији Ворен Цимерман састао се са Алијом Изетбеговићем нудећи му “америчко признање независности БиХ”. Обећао му је и безусловну војну и политичку подршку. Неколико сати касније, Изетбеговић је одлучио да крене на ратну стазу, а борбе су избиле готово одмах.

Поједини аналитичари су касније, анализирајући овај потез Цимермана, сматрали како је Вашингтон то урадио јер су САД биле забринуте да ће водећа улога Брисела у преговорима ослабити међународни престиж Вашингтона и помоћи да се Европска унија појави као независни блок моћи након колапса комунизма. Иако су такве забринутости без сумње имали амерички званичници, депеше канадских унпрофораца разоткривају много мрачнију агенду на дјелу. Вашингтон је желио да се Југославија претвори у рушевине продужавањем рата што је дуже могуће.

Тајне депеше

У депешама послатим од јула до септембра 1993. године, када је дошло до прекида ватре и поновног покушаја “пријатељске” подјеле земље, канадске мировне снаге у више наврата помињу  “тврдоглави карактер” Бошњака. Како се наводи у једном од докумената, “непремостиви циљ задовољавања муслиманских захтјева биће главна препрека у било каквим новим мировним преговорима”. У различити одломцима ових депеша помиње се и “мијешање споља у мировни процес”, што, како су тада сматрали Канађани, “не може помоћи”, те у наставку констатују да ти “спољни фактори настављају да подстичу Муслимане да буду захтјевни и нефлексибилни у преговорима са српском страном”.

Половином септембра 1993. године у једној од депеша се наводи како “ново охрабривање Изетбеговића да настави са тражењем нових уступака, и “јасне жеље САД да укину ембарго на оружје Муслиманима и да бомбардују Србе”,  представља озбиљне препреке за окончање рата у бившој Југославији.

Само дан касније канадски војни контигент, који је био дио снага УНПРОФОР-а, своју команду обавјештава да су “Срби највише поштовали услове прекида ватре”, те да Изетбеговић своју преговарачку позицију заснива на “популарној слици босанских Срба као лоших момака”.

- Озбиљних разговора у Женеви неће бити све док Изетбеговић буде вјеровао да ће бити ваздушни удари на Србе. Ови ваздушни напади ће знатно ојачати његову позицију и вјероватно ће га учинити мање кооперативним у преговорима – наведено је у овој тајној депеши.

У депеши од 13. септембра наведено је пак да у Сарајеву “муслиманске снаге настављају да се инфилтрирају на подручје планине Игман и свакодневно гранатирају положаје српске војске”, а “процијењени циљ” је, како се даље наводи у овом документу – “појачати симпатије Запада изазивањем инцидента и окривљујући Србе”.

- Српска окупација планине Игман не утиче негативно на ситуацију у Сарајеву. То је једноставно изговор да Изетбеговић одуговлачи преговоре. Његове сопствене трупе су најгори прекршиоци споразума о прекиду ватре – извијестили су своју команду канадски војници стационирани у БиХ.

Муџахедини

Један број ових докумената посвећен је и “босанским муџахединима”, за које је наведено да “непрекидно раде на ескалацији насиља”.

- Муслимани из цијелог свијета преплавили су земљу почев од друге половине 1992. године водећи џихад против Хрвата и Срба. Многи од њих стекли су искуство на авганистанском бојном пољу – истиче се у овим документима, али и додаје да је у њиховом пребацивању значајну улогу одиграла америчке и британске тајне службе, ЦИА и МИ6.

Наведено је и како су муџахедини често стизали “црним летовима”, као и оружје, а што је тада представљало отворено кршење ембарга УН-а.

- Ово је почело као заједничка иранско-турска операција, уз финансијску подршку Саудијске Арабије, САД су преузеле контролу над смртоносним теретом, који је углавном стизао на аеродром Тузла, користећи флоту авиона “Ц-130 херкулес” – записано је у једној од депеша.

Процјене о броју муџахедина увелико су тада варирале, али, како се даље прецизира у овим тајним документима, они су имали “кључни допринос у грађанском рату “.

Амерички преговарач за Балкан Ричард Холбрук је 2001. године изјавио да Бошњаци “не би преживјели” без њихове помоћи, а своју улогу у сукобу означио је “пактом са ђаволом”.

У извјештају обавјештајних служби, крајем 1993. године, примијећено је да су “слаби и децентрализовани системи командовања и контроле три супротстављене стране довели до широко распрострањене пролиферације оружја и постојања различитих званичних и незваничних паравојних група, које често имају индивидуалне и локалне агенде”. Међу тим “незваничним” групама били су, наравно, муџахедини.

У децембру исте те године, канадске мировне снаге забиљежиле су и како је Дејвид Овен, бивши британски политичар који је служио као водећи преговарач Европске заједнице у бившој Југославији, “био осуђен на смрт јер је одговоран за смрт 130.000 муслимана у БиХ”. Његову казну “донио је Суд части муслимана”. Подразумијевало се да је “45 људи било на мјестима широм Европе да изврше казну”.

Лажне заставе

Након овог инцидента, који никада раније није био јавно објелодањен, стижу извјештаји да “Муслимани припремају провокације под лажном заставом”. У јануару 1994. године, у једној од тајних депеша је написано: “Муслимани намјерно пуцају на свој народ, али и на подручја заштићена од стране УН-а, а затим тврде да су Срби криви како би стекли даље симпатије Запада. Њихове снаге често постављају своју артиљерију изузетно близу зграда УН-а и осјетљивих подручја као што су болнице у нади да ће српска артиљерија погодити ове локације”.

У другом телеграму је чак наведено како су “муслиманске трупе које се маскирају у снаге УН” примијећене да носе плаве шљемове УНПРОФОР-а и “комбинацију норвешке и британске борбене одјеће, возећи возила обојена у бијело и са ознаком УН”.

Након тога канадски војници својој централи шаљу извјештај у ком истичу да би “муслиманске снаге могле гађати и сарајевски аеродром, одредиште за хуманитарну помоћ Бошњацима, како би Срби били приказани као кривци”.

У том контексту, посебно је интересантна једна од депеша у којој се помиње масакр на Маркалама. У њој је наведено неколико “узнемирујућих аспеката”. Канадске снаге су сумњале у одговорност српске стране због, како су навели - низа коинциденција које прате овај масакр на сарајевској пијаци, а једна од њих - и да су новинарске екипе “тако брзо стигле на лице мјеста”.

- Знамо да су Муслимани у прошлости пуцали на сопствене цивиле и аеродром како би привукли пажњу медија – стоји у овој депеши и подсјећа да су “муслиманске снаге изван Сарајева врло често то чиниле, тврдећи касније да су их Срби бомбардовали”.

Паралеле

Овим документима недавно су се бавила и два новинара америчког онлајн магазина “Сива зона” Кит Кларенберг и Том Секер правећи при томе и паралеле са ратом у Украјини, односно стављајући под скенер улогу појединих западних земаља у “босанском рату”, али и оном у Украјини. Њих двојица су указали на још један сценарио у припреми, да се као и у случају рата на овим просторима, као моћна западна алатка за притиске, направи суд који ће судити за “наводне руске ратне злочине”.

- Западне силе намјеравају да одрже овај прокси рат активним што је дуже могуће. Амерички медији су недавно објавили да су САД свјесне да Кијев није у стању да побиједи у рату, али су у исто вријеме одбациле идеју да Украјина сједне за преговарачки сто. Ово говори о још једном миту који је настао као резултат свих југословенских ратова. Овај опасни мит послужио је као оправдање за све врсте деструктивних западних интервенција. Грађани ових земаља до данас живе са посљедицама тих акција. То токсично насљеђе балканских ратова траје – констатовао је овај новинарски двојац у једном од својих посљедњих текстова. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.