Тајна владавине Владимира Путина - стабилност уз помоћ обавјештајаца

Сасвим је нејасно како би нека друга групација, чак и да чудом добије изборе, могла контролисати 150-милионску земљу са 160 етничких група, неколико вјероисповијести те битно различитим локалним приликама и изазовима.

Преузевши од болесног Бориса Јељцина кормило Русије, Владимир Путин је на стратешка мјеста поставио своје блиске сараднике из ФСБ-а.

Зову их још и "силовикима", припадницима војно-обавјештајног клана, уз чију помоћ је слаба држава послије приватизацијске отимачине вратила контролу над енергетским сектором од распомамљених олигарха Јељцинове ере.

Највећу земљу свијета Путин је додатно централизовао, укинувши право федеративних јединица да бирају гувернере. Сада их поставља Москва, па на чело проблематичних регија обично долазе ФСБ-овци.

Резултат: Кавказ је колико-толико стабилизован. Рашчишћени су, или под окриље ФСБ-а стављени, мафијашки господари рата и криминала који су деведесетих харачили по руској провинцији. Грађани су стекли дојам да држава опет некако функционише, упоредо с растом плата и пензија за најшире слојеве.

A оно што већина Руса највише цијени послије крвавих догађаја у 20. вијеку - а поготово послије деценије транзиционог хаоса - јесте стабилност без икаквих радикалних, крвавих преврата.

Подизање економског стандарда изнад нивоа сиромаштва те спречавање безакоња и мафијашких ратова је главни интерес руских грађана. Демократија? Може, али није толико битно…

За своје услуге у стабилизацији Путиновог режима "силовики" су награђени положајима и утицајем. Многи аналитичари кључним елементом данашње руске власти сматрају ФСБ, а не, на примјер, режимску странку Уједињена Русија, која има двотрећинску већину у Думи.

Након што је Путину претпрошле године истекао други, по многима веома успјешан предсједнички мандат, војно-обавјештајни клан у Кремљу наводно је тражио од њега да мијења устав те тако остане на власти и трећи пут. Путин је за такав потез имао подршку огромног дијела домаће јавности, а западна је била готово увјерена да ће цар слиједити примјер бјелоруског диктатора Лукашенка или казашког "доживотног предсједника" Нурсултана Назарбајева.

Aли када је Путин ипак одступио с предсједничког положаја и још за насљедника промовисао Дмитрија Медведева, правника цивилне провенијенције - све то на штету ФСБ-овог фаворита Сергеја Иванова - најтврђи клан "силовика" силно се озловољио.

Непосредно пред изборе догодила се серија хапшења унутар репресивних органа, а медији су вриштали о закулисним ратовима кремаљских кланова. За мир у кући Путин је морао обезбиједити бројне компензације.

Једном од посљедица неминовних рошада сматра се именовање загонетног Игора Сечина (звали су га "Руски Дарт Вејдер" и "Сиви кардинал") за вицепремијера задуженог за енергетику - сектор гдје пливају непојмљиве милијарде новца.

"Форбс" је лани на листи најмоћнијих људи свијета Сечина позиционирао испред Медведева, као другог најмоћнијег Руса иза Путина!

У "Сечинов клан" обично сврставају и шефа полиције Рашида Нургалијева те Николаја Патрушева, бившег челника ФСБ-а, који је данас шеф предсједниковог одјељења за националну безбједност. Све те оперативце сматрају лојалним Владимиру Путину, који пак пружа залеђе (али и држи конце у својим рукама) формално првом човјеку државе Дмитрију Медведеву.

Редовно критикован као Путинова марионета, данашњи руски предсједник Медведев начелно покушава сензибилизовати јавност за реформе - од потраге за новим технологијама па до промјене друштвеног менталитета. Сматрају га присталицом либерализације економије, партнерских односа са Западом и полагане демократизације земље.

У његов "технократски клан" медији убрајају, између осталих, "кремаљског идеолога" Владислава Суркова, министра економије Елвиру Набијулина, те министра финансија Aлексеја Кудрина.

Упркос јаловим вапајима Гарија Каспарова, који западну јавност упозорава да не насједа на "привидни раздор унутар банде", у поларизацијама унутар Кремља неки посматрачи виде могуће језгро двостраначја, које је у више наврата призивао и сам Путин као, по његовом мишљењу, идеалан систем за Русију будућности.

Конзервативни Путинови и Сечинови "силовики" били би, у том случају, против либералних "технократа" окупљених око Дмитрија Медведева - олигарха, правника, менаџера и осталих чиновника.

Ријеч је, дакле, о (засад само теоретској) поступној демократизацији политичког система из повлаштене режимске елите. Без опасног љуљања система који би ову сложену земљу опет гурнуо у пропаст и страдања; заправо некакав стабилнији, руски пут формирања властите верзије демократа и републиканаца...

Пут циничан и неправичан, али не баш посве различит од историјског формирања политичких елита на Западу. Неки баш у томе виде улогу Мироновљеве Праведне Русије, парламентарне копије Уједињене Русије, у коју би се једног дана могла прелити кремаљска опозиција, када и ако садашњи режим процијени да су за то дошли услови. И наравно, ако режим тако нешто доиста жели.

Ноћна мора

Игора Сечина описују као ноћну мору руских олигарха, типа чије занимање за нечије послове у правилу значи аларм за власника. Михаил Ходорковски назвао га је "мозгом" комадања његове нафтне империје "Јукос", чија је мутном приватизацијом стечена постројења прогутао "Росњефт" након што је тајкун завршио иза решетака казнионице у сибирском Краснокаменску.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.