Тајна из Мексика: Потресна прича о бијелцу са славне фотографије FOTO, VIDEO

У Америци је 1968. година била поприлично мрачна за црно становништво – убијени су Мартин Лутер Кинг и Боби Кенеди, а црначка заједница никада није била у горој ситуацији у модерној историји.

Исте године су се одржале Олимпијске игре у Мексико Ситију. У финалу трке на 200 метара прва три места заузела су два Американца и један Аустралијанац. Томи Смит узео је злато, његов сународник Џон Карлос бронзу, а Питер Норман сребро.

Смит и Карлос су се на побједничко постоље попели боси, а када су примили медаље подигли су стиснуте шаке на којима су биле црне рукавице. Била је то снажна порука подршке људским правима која су у то вријеме у Америци итекако била угрожена.

Њихов потез је био изразито храбар, јер их је након повратка у Америку буквално чекао линч и казне. Дизање гласа против репресије на једном тако великом догађају није могло проћи без посљедица. Но, са фотографије је заборављен бијелац, који на први поглед изгледа као да га не занима оно што се догађа иза његових леђа.

Међутим, управо су за Нормана од тог тренутка кренули проблеми који су га пратили до краја живота.

У то вријеме у Аустралији су владали строги закони о апартхејду, слични онима у Јужној Африци. Тамо су се одржавали протести због забране доласка емиграната који нису бијелци, као и дискриминације локалног абориџинског становништва, којима су појединци чак одузимали дјецу и одгајали их у бијелим породицама.

Норман је многе изненадио, а у финалу су га сви сматрали аутсајдером који је случајно остварио добар резултат у полуфиналу. Међутим, Норман је извео чудо и у задњих сто метара престигао Карлоса. Његов резултат био је 20,06 секунди што је и данас, 47 година касније национални рекорд Аустралије.

Прије него отишао на побједничко потоље да прими медаљу разговарао је с америчким тркачима.

"Вјерујеш ли у људска права?", упитали су га.

"Вјерујем".

"А у Бога?"

"Велики сам вјерник".

"Оно што намјеравамо да урадимо више је од било које спортске побједе", рекли су му.

"Уз вас сам", рекао им је Аустралијанац и збунио их својом подршком.

"Мислио сам да ћу у његовим очима видјети страх, али сам видио љубав", испричао је Карлос.

Американци су одлучили да на тренерке ставе значке "Олимпијски пројект за људска права", пише Филмс Фор Ацтион, који је означавао припадност покрету за равноправност у спорту. Хтјели су да изађу боси, јер је то био симбол сиромаштва црначке популације, а послије су се сјетили црних рукавица, још једног раширеног симбола борбе за равноправност, који је у САД увео покрет "Црне пантере".

Међутим, имали су само један пар, па им је Норман предложио да свако стави по једну рукавицу, а онда је од њих затражио једну значку да је и он стави на тренерку и тако им пружи подршку. Значку су нашли код Пола Хофмана, још једног америчког олимпијца.

"Када су ми рекли за шта им треба, помислио сам: Ако бијелац из Аустралије то тражи, добиће га!", испричао је Хофман.

Норман није могао да види тренутак када су Карлос и Смит дигли руке, али је знао што се догађа.

"Све ми је било јасно док сам разговарао с њима. Кад сам чуо да се глас који пјева америчку химну полако стишава и нестаје и да је на стадиону завладо мук знао сам да су свој план спровели у дјело."

Смит и Карлос су истог тренутка били суспендовани из америчке олимпијске екипе, избачени су из олимпијског села, а Хофмана су оптужили за саучесништво у овој акцији. Након повратка у Америку добили су низ претњи смрћу и суочили су се с озбиљним посљедицама.

Међутим, добили су и подршку од оних који су размишљали као они, а након што су преживјели тај нимало лаган период постали су хероји и чак добили споменик испред Универзитета Сан Хосе. Но, на споменику који представља тренутак с Олимпијских игара нема Нормана. Избрисан је, као што је био избрисан у сопственој држави, Аустралији.

Четири године касније Нормана нису позвали на Игре у Минхену, иако је држао национални рекорд и оборио квалификацииону норму за трку на 200 метара чак 13 пута, а ону за трку од 100 метара пет пута.

Био је разочаран и напустио је професионално бављење атлетиком и посветио се аматерском бављењу спортом. Међутим, и ту га је чекало разочарење. Одрекла га се породица, као и колеге из олимпијског тима.

"Док смо ми добијали све већу подршку, Питер је био сам против цијеле државе, патио је сам", присетио се Карлос.

Норману су из Олимпијског одбора понудили посао под условом да осуди потез својих америчких колега. Није пристао на то и због тога је деценијама плаћао високу цијену. Није могао наћи посао, а и када би га нашао једва је преживљавао. Био је одбачен од властите земље.

Иако је био државни рекордер није био позван на Игре 2000. године када је Сиднеј био домаћин. Позив да дође у Сиднеј добио је од америчког спринтера Мајкла Џонсона који је два дана прије почетка игара славио рођендан.

Шест година касније 2006, Норман је преминуо од посљедица срчаног удара. Није дочео извињење државе и Олимпијског одбора. То је учињено тек 2012. године у аустралијском парламенту.

На сахрани су његов ковчег носили Томи Смит и Џон Карлос.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.