Шуме брезе њихове младости
У ЉЕТО 1968. године прошлог вијека, дипломирало је 150 ученика некадашње "Учитељске школе" у Бијељини. Читава учитељска војска.
Само мало њих успјели су да наставе школовање. Највише их је већ љета исте године, у септембру ушло у сеоске учионице на Мајевици, Коњуху, Озрену, Подрињу, Посавини и на Бирчу.
Прије тога, 1965. године изградили су нову школску зграду на њивама периферије Бијељине, сада у Рачанској улици гдје су економска школа, гимназија и машинска школа, и засадили су дрвеће, углавном брезе. И сада шуме брезе из њихове младости, у матурским данима сађене...
Године су пролазиле, дрвеће је расло, његовано рукама млађих генерација бијељинских средњошколаца. A они "шездесетосмаши" су стварали породице, дошколовавали се, мијењали професије, правили куће, спуштали се са брда у градове Зворник, Бијељину, Тузлу, Брчко, Шамац, Београд... Окупили су се 1988. године на двадесетогодишњици матуре. Обрадовали су се својим брезама - високим, треперавим, витким... Неки од њих, у знак сјећања на бијељинске, садили су брезе у мјестима у којима су "учитељовали".
Вријеме је пролазило - што ратно, што послијератно, избјегличк... Зло је распршило људе широм свијета. Доста их се вратило у Семберију.
Неки су напустили овај свијет, па је овога љета 2008. године, на четрдесетогодишњицу матуре, из дугог учитељског строја '68. дошло на прозивку само шездесетак некадашњих ђака.
Њихове брезе су их чекале - високе, сребрне и трепераве... Шумиле су им о првим пољупцима и цигаретама, о бијелим блузама и плавим патикама, о шушкавцима, и за само једну ноћ содом "излизаним" фармеркама, о фризурама тарзанкама, о дугим золуфима, о малим тамбурицама и Грку Зорби, о екскурзијама и надањима - о слатким успоменама.
Брезе наткриле остало растиње у некадашњем учитељском дворишту. Памте много, али о томе нису сада проговориле - и како су се у њиховој сјенци окупљали млади из других генерација, и како ђаци на наставу сада долазе аутомобилима, и како не воле да читају Јесењина, Превера, Ћопића, Селимовића, и како...
Сви "шездесетосмаши" су изговарали :
"Како су високе наше брезе!" Стављали су шаку изнад очију да би им видјели врхове. Брезе гргоље као прољетне воде, а коса учитеља исте боје као и брезова кора.
На лицу им доста бора, додуше, вјешто прикривених шминком за ову прилику, али су, ипак, видљиве. Са њима су и њихови професори: Љубо Јањичић Aга психолог, Слободан Петровић, србиста и књижевник и Предраг Карапанџић биолог. Тако су их звали према предметима које су им предавали.
На другарској вечери мало плеса, мало пјесама, мало туге, па дуга, предуга прича о дјеци и унуцима, о супружницима и ђацима, о кућама и двориштима, о реуми и костобољама, о крвном притиску и најбољим рецептима за његово снижавање, И о томе како су се некада вољели оно двоје из трећег одјељења, али се нису узели, о ...
A њихове, крошњате учитељске брезе су све то вече трепериле и шумориле - као плаха љетња кишица. Како су само високе! Колике ће тек бити на педесетогодишњици матуре. Ко преживи причаће.
***********
Бијељински млади учитељи службовали су у селима на Мајевици, Коњуху, Озрену, Подрињу, Посавини и на Бирчу
***********
Брезе - крошњате, високе, сребрне и трепераве, чекале су бивше ђаке који су их садили... Шумиле су им о првим пољупцима и бијелим блузама...
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
