Шта то фали фудбалском тиму Србије за озбиљан резултат: 50 година глупости и оправдања

Не, нису ово ријечи Драгана Стојковића Пиксија, селектора фудбалске репрезентације Србије, након дебакла на ЕП у Њемачкој. Иако је нешто слично изјавио покушавајући да оправда и учини подношљивим оно што су “орлови” приредили фудбалској нацији на Евру 2024, ове ријечи није изговорио.

Изречене су, истина, такође у Њемачкој, али прије 50 година.

Миљан Миљанић

Рекао их је Миљан Миљанић, члан комисије коју је чинило чак пет тренера, чији задатак је био да на Мундијалу 1974. у Њемачкој предводи изузетно јак тим Југославије. Селекторске комисије, један од симбола фудбала бивше државе, и данас су “институција” која изазива подсмијех. Чак пет тренера није успјело да оспособи по именима фантастичну екипу да направи нешто више од побједе над слабашним Заиром 9:0. У првом кругу Југословени су ремизирали са Шкотима и Бразилом из уз огромну гол-разлику пласирали се даље, у нову групу гдје су доживјели сва три пораза и вратили се кући разочараној нацији која је очекивала много више.

- Ми смо већ доста урадили у првом кругу - правдао се Миљанић стилом који је очигледно пренио на свог некадашњег насљедника на челу Фудбалског савеза бивше СРЈ (Стојковић преузео савез након Миљанића 2001).

А у првом кругу направљено је готово ништа. Истина, о побједи над Заиром и данас се испредају приче, јер се само још једном након тог меча догодило да на Мундијалу неко слави са девет голова разлике (Мађарска - Ел Салвадор 10:1, Шпанија, 1982). Јосип Шкија Каталински причао је прије неколико година у једном документарцу да су фудбалери Југославије “провалили” да су фудбалери из Заира муслимани, а у току је био мјесец рамазана па су симпатични Африканци на терен стадиона у Гелзенкирхену изашли гладни, жедни, истовремено и фудбалски неуки.

- И ми смо одлучили да их сатаремо - причао је Каталински, стријелац гола у легендарној франкфуртској мајсторици против Шпаније за одлазак на управо овај Мундијал.

Југославија је имала ту част да отвори овај Мундијал у мечу са браниоцем титуле Бразилом. Завршило је без голова уз једну стативу. У трећем мечу Карасијев касни гол за вођство против Шкота анулиран је у посљедњим тренуцима утакмице. На крају су сви побиједили Заир, али Југославија и Бразил нешто већом разликом него Шкоти па су отишли даље.

И онда је почео распад.

Од те 1974. године глупости и будалаштине обиљежје су сваког одласка репрезентације на неко велико такмичење, звала се она СФРЈ, СРЈ или данас Србија. А у Њемачкој је настао хаос због - новца.

Играчима су биле обећане премије за пласман у други круг. Да ли је било у питању по 10 или 20.000 марака, данас је мање важно, јер са ове дистанце тај износ изгледа минорно, безазлено. Тада је то ипак био велики новац. Фудбалски хроничари писали су деценијама послије да су се играчи осјетили преваренима, јер су им премије биле обећане у маркама и то да буду исплаћене у самој Њемачкој, а онда је неко у савезу дошао на идеју да то ипак буде урађено у динарима, али у Југославији, што би значило да је за ту суму потребно платити и порез. Све се догађало уочи првог меча другог круга против Њемачке у Диселдорфу, у који је баш тих дана стигао и Јосип Броз Тито на састанак са канцеларом Вилијем Брантом.

- Била је фрка око премија зарађених за пласман у други круг. Чак су постојале и идеје како би играчи до краја шампионата били 100 одсто мотивисани да што боље играју да им се дају чекови, али да буду наплативи тек по завршетку Светског првенства. Они су, међутим, инсистирали да се исплата обави одмах. Тај заједнички захтев “плавих”, који су одржали састанак без чланова руководства и запретили штрајком, односно да неће играти наредну утакмицу у Диселдорфу против СР Немачке 26. јуна, уздрмао је све у експедицији. Репрезентативци су донели одлуку да Владислав Богићевић, несташни дечко нашег фудбала, оде код председника Пере Коробара и пренесе му њихов ултиматум - пренијела је београдска “Политика” 2007. године ријечи Васе Стојковића, шефа делегације на Мундијалу.

Популарни Блеки је одбрусио Коробару да играчи морају да добију новац или неће играти и изашао из хотелске собе. Услиједили су драматични сати, а сви су се плашили већег скандала због близине предсједника па је хитно организован састанак након којег су репрезентативци исплаћени на руке. Иако Стојковић тврди да неисплаћене премије нису биле разлог лоших игара “плавих” у другом кругу из простог разлога што су биле исплаћене, цијела та ситуација утицала је на расположење у селекцији, која је изгубила сва три меча у другој фази и вратила се кући као службено седма на свијету.

Шпанска села

Одлазак на ново велико такмичење морао је да сачека осам година. На клупи је поново био Миљанић, овај пут без комисије, а репрезентација је фуриозно прошла кроз квалификације оставивши иза себе Италију, будућег првака свијета. У Шпанију на Мундијал 1982. испраћена је са много еуфорије и оптимизма, који је спласнуо након уводног ремија са Сјеверним Ирцима. Услиједио је меч са домаћином у Валенсији и једна од највећих судијских крађа у историји Свјетских првенстава. Непостојећи пенал био је почетак шпанског преокрета, а “плави” се нису пласирали у други круг, иако су побиједили Хондурас у посљедњем колу. Шпанија је, наиме, изгубила од С. Ирске па су и једни и други прошли даље. И поново је на површини била еуфорија, а у дубини раскол. Сада је запело због копачки

Пенал на 17 метара у Валенсији 1982.

;

- Конкретно 1982. Фудбалски савез Југославије направио је проблем. Играчи су потписали уговоре са “Пумом” и добили по 20.000 марака. Ја нисам, јер сам већ имао уговор са Арсеналом па нисам хтео никакве друге уговоре да потписујем. Пред полазак у Шпанију дошао је председник ФСЈ Томаш Томашевић и рекао да морамо да играмо у  копачкама “Адидаса”, чије смо дресове носили. “Адидас” је имао много боље копачке, углавном смо играли у њима за клубове, биле су спејс шатл за “Пумине”, али није плаћао. “Пума” је плаћала и то добро, за 20.000 марака могао је аутомобил да се купи - причао је својевремено Владимир Петровић Пижон.

Игра на терену углавном није личила ни на шта, иако су у саставу били бројни мајстори игре попут Сафета Сушића или Златка Вујовића. Тек повремено “плави” су личили на тим. Какав дежа ви, зар не?

На ЕП 1984. у Француској “плави” су отишли након гола Љубе Радановића Бугарима у Сплиту (људи, па је ли то могуће) и доживјели потпуни дебакл примивши 10 голова у три меча (чак пет од Данаца). Био је то излазак на велику сцену тада перспективног фудбалера Драгана Стојковића Пиксија. Шест година је требало да прође до наредног великог такмичења, Мундијала у Италији. Земља се распадала много брже од националног тима који је на СП повео Ивица Осим. Било је ту свега, и бирања по националном кључу и неких неочекиваних играча, био је и Сушић, одвећ стар (36 година), био је и Пикси Стојковић (два гола Шпанцима), били су и пенали против Аргентине и испадање у четвртфиналу у утакмици за коју говоре да би спријечила рат да је којим случајем добијена. Нереално и немогуће, наравно, али маштање је дозвољено, нарочито у оваквим ситуацијама. Причају и пишу ових дана да се Осим не би добро провео да су те 1990. постојале друштвене мреже и да би био разапет више него селектор Стојковић данас.

Пикси на Мундијалу у Италији 1990.

Тада је постојала само штампа и два државна ТВ канала, али говоркало се да се Осим “убио од алкохола” након пораза од Њемачке на отварању. Да ли је тачно или не, мање је битно, али ако јесте, онда је то “убијање” препородило његове играче, јер су против Колумбије, УАЕ и Шпаније одиграли одлично, а против Аргентине се држали фантастично са играчем мање (искључен Шабанаџовић) па чак могли да побиједе и прије пенала (зицер Савићевића доступан је на “Јутјубу”). Није, дакле, било распада у репрезентацији, али се нетом након тог Мундијала распала држава која више није отишла ни на једно велико такмичење (са ЕП 1992. враћени уочи старта због санкција).

Опет добри у  првом кругу

Након рата нова држава наставила је континуитет бивше. СР Југославија пласирала се прво на Мундијал 1998. у Француској, а затим и на ЕП двије године касније у Белгији и Холандији. У оба наврата “плави” су добро одиграли први круг и пласирали се у нокаут фазу, али их је ту заустављала Холандија (посебно болно било је у Ротердаму 2000, када је завршило 6:1). Селекцију нису пратили велики унутрашњи скандали, а некако је било нормално да екипа у којој су главну ријеч водили Пикси Стојковић (опет), Владимир Југовић, Синиша Михајловић, Мирослав Ђукић, Предраг Мијатовић и остали буде сигуран учесник другог круга. До 2006. репрезентација се није успјела пласирати ни на једно велико такмичење, а онда је као најбоља екипа квалификација отишла на Мундијал у Њемачку.

Душан Петковић са Дејаном Станковићем и Савом Милошевићем, Њемачка 2006.

Скандал је уочи турнира приредио селектор Илија Петковић позивајући у ред одабраних властитог сина Душана, који до тада није био на радару. Испраћена галамом и повицима селекција Србије и Црне Горе (тада се тако звала, иако држава службено више није постојала) доживјела је три пораза уз дебакл од Аргентине у Гелзенкирхену 6:0.

Илија Петковић

Радомир Антић одвео је репрезентацију на Мундијал у Јужноафричку Републику 2010. године и Србија је тамо успјела да савлада Њемачку, али је, захваљујући прије свега властитим глупостима, изгубила од Гане и Аустралије и испала у првом кругу. Већих скандала током турнира није било, али јесте након повратка кући. Запело је око новог уговора за селектора и завршило тако што је Антић био принуђен да се повуче.

Радомир Антић у Јужноафричкој Републици 2010.

Уочи Мундијала 2018. у Русији смијењен је селектор који је успјешно прошао квалификације. Славољуб Муслин наводно није желио да му менаџери кроје састав и морао да је одступи. У сјенци тог скандала екипу је на турнир повео Младен Крстајић, остварена је једна побједа против Костарике уз поразе од Швајцарске (опет захваљујући властитим грешкама и уз недосуђен пенал) и Бразила и екипа се вратила кући разочараној нацији. На Мундијал у Катару прије двије године екипу је повео Драган Стојковић. Србија се пласирала као прва у групи након велике побједе над Португалијом у Лисабону, народ је захватила еуфорија, све је слутило на озбиљан резултат, али у Азији је екипа дјеловала као раштимовани оркестар. “Орлови” су просули вођство два гола разлике против Камеруна и опет изгубили од Швајцарске, а атмосфера је потпуно поремећена медијским наводима о сексуалним аферама супруга појединих играча са њиховим колегама из екипе.

И на крају, ни ЕП ове године није могло проћи без трзавица. Прво је Душан Тадић након пораза од Енглеза замјерио селектору што је остао на клупи, а након експресног повратка кући медији у Србији искреирали су скандал причом о авиону којим је селекција отпутовала у Њемачку. У питању је била хрватска летјелица са заставом те земље, што је нарочито жестоко засметало и предсједнику Александру Вучићу, који је испратио екипу. Објављено је, али за сада без службене потврде, и да су играчи састав за посљедњи меч са Данцима сазнали сат и по прије почетка утакмице и то на интернету, што ће, ако се испостави као тачно, свакако остати на списку врха глупости које прате национални тим већ пет деценија.

Медији у Србији су мајстори у провлачењу кроз блато оних који им не одговарају па су већ пласирани текстови о “бахатости Пиксијевог сина” који је појео сендвич вриједан 35 евра или о избјегавању плаћања царине за скупа кола, која је селектор недавно пазарио. Све слути на то да се селектору спрема одстрел.

- Момци су се борили, нема ништа да се замери играчима. Немојте ту да ми правите неку трагедију. Само сте чекали... Сви су мислили да ћемо да примамо по пет голова, а ми смо свима пружили отпор. Хоћете да ми кажете да су Енглеска, Словенија и Данска били бољи од нас? Е, па нису, неће моћи. Не треба правити сензације. Ја сам поносан на момке и на то како су представили Србију. Не заборавите 90 одсто људи у Србији сматрало је да ћемо “попити” пет или шест голова од Енглеза - изјавио је унезвијерени Пикси на аеродрому по повратку у Србију.

И по свему подсјетио на Миљанића.

Митови и заблуде

О игри Србије у Њемачкој ових дана говоре и стручњаци и лаици, а сагласни су у оцјени да је била катастрофална или, прецизније, да практично није ни постојала. Зашто се то догодило, питање је за стручњаке, али прије било какве озбиљније анализе битно је свима који се баве коментарисањем избити из руку један “аргумент”, који је данас практично мит, заблуда. У питању је конструкција да “наши играчи играју у највећим клубовима” и да је невјероватно да када дођу у репрезентацију не показују ни дио онога што пружају у својим клубовима.

Не, српски играчи више не играју у великим и највећим клубовима.

Мајорка, Фјорентина, Салцбург, Вердер, Црвена звезда, Севиља, Торино, Севиља, Фулам, ПАОК, Удинезе, Ал Хилал.

Ово су клубови играча који су наступили у посљедњем мечу против Данске. Ако изузмемо Црвену звезду, као некадашњег шампиона Европе, па и Севиљу, као готово редовног освајача Лиге Европе, осталих девет се не могу никако назвати клубовима из реда највећих.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.