Шта се крије иза серије државних удара у Африци: Анархија или бијег из канџи колонијалиста?

Запад је забринут којим ће се државама нови вођа приклонити, да ли ће Нигер направити отклон од досадашњих западних савезника, САД и Француске, односно слиједити пут Буркине Фасо и Малија, што у преводу значи - приближити се Русији.

Смјене власти

Од стицања независности од Француске 1960. у Нигеру, западноафричкој држави без излаза на море, било је четири успјешна државна удара и неколико неуспјешних покушаја да буде збачена актуелна власт. Овај нови, дошао је послије пет успјешних државних удара у регији Сахела током посљедње три године. Догађаји у Нигеру прате по два пуча у сусједном Малију и Буркини Фасо и још један у оближњој Гвинеји. Лидер Судана, још једне државе у регији Сахела, свргнут је 2021, исте године када је војска Чада смијенила свог предсједника.

У државним ударима у Малију и Буркини Фасо владе су замијењене хунтама, непријатељски расположеним према бившој колонијалној сили Француској. Серија пучева у Западној Африци показује да владе тих земаља не успијевају да изађу на крај са нагомиланим проблемима, али и да је значајан дио популације незадовољан подређеним положајем у којем се регион налази у односу на колонијалне владаре. За то вјероватно имају и добар разлог - иако је Нигер богат рудама попут уранијума и злата, он је и даље једна од најсиромашнијих и најнеразвијенијих земаља на свијету, са БДП-ом по глави становника који ММФ процјењује на свега 600 долара он се налази на незавидном 182. мјесту. Поред тога ријеч је и о најмлађој земљи на свијету, пошто просјечан становник Нигера има тек нешто више од 15 година. Разочарани досадашњим резултатима претходних влада у борби против глади, сиромаштва и тероризма, становници Нигера и других земаља Сахела, како истичу, желе да виде промјену политике, а многи од њих управо у Русији виде потенцијалног партнера за будућност.

Кључни факти

Нигер је од великог стратешког значаја, како за Африку тако и остатак свијета и до сада је мање-више представљао “релативан бастион стабилности” у једном од најнесигурнијих региона на свијету и кључног западног савезника. САД су у Нигеру имале војну базу опремљену дроновима, коју су, у сарадњи са француском војском, користиле за гађање побуњеника повезаних са “Ал-Каидом” и Исламском државом. Европска унија је ову земљу доживљавала као савезника у покушајима да обузда илегалну имиграцију из Африке, чије руте воде ка Медитерану.

У први мах западни медији су оштре реакције западних престоница након изведеног пуча образложили чињеницом да су Нигер и његов доскорашњи предсједник Мохамед Базум важили за “посљедњи бастион” француског, а самим тим и западног утицаја у региону, пошто су Мали и Буркина Фасо недавно протјерали преостале француске војнике са своје територије.

Ипак, поред безбједносних питања, Нигер је за Француску и друге западне земље значајан и због још једног разлога, вјероватно и кључног - уранијума. Са залихама од око 440.000 тона Нигер се налази на седмом месту у свијету и он је кључан за рад нуклеарних електрана у Европској унији, поготово у Француској.

Уранијум је на простору Нигера пронађен крајем педесетих година прошлог вијека, непосредно прије него што је та држава стекла независност од Француске, док су француска предузећа која се баве производњом нуклеарне енергије у Нигеру присутна од када је експлоатација уранијума започела 1971. године. Ти подаци откривају зашто су западне земље на пуч у Нигеру реаговале оштрије и одлучније него на оне у државама попут Гвинеје, Малија и Буркине Фасо.

Непријатељски настројена влада у Нијамеју, која би у сваком тренутку могла да обустави извоз уранијума у земље Европске уније, представљала би озбиљну опасност по енергетску безбједност тог блока, а поготово Француске, чија се привреда већ налази на ивици рецесије.

Ова нова геополитичка игра срушила је и наде француског предсједника Емануела Макрона да ће бити успостављена “нова ера” у односима Француске и афричког континента. Макрон је закаснио, с обзиром на то да су Кина, Русија и Турска инвестирале, давале позајмице и обезбјеђивале уговоре у западној Африци.

Страхови

Уколико преврат у Нигеру успије, односно не дође до војне интервенције западних земаља, које су поставиле рок за враћање демократски изабраног предсједника, то ће створити појас земаља под војном управом, који се протеже од Атлантског океана до Црвеног мора, од којих је већина ближа Русији него Западу.

Због тога је све већи и отворенији страх у Вашингтону, Паризу и Бриселу да убрзано губе утицај који су некад имали на овим просторима. Да све иде у том правцу могло се наговијестити још средином јуна, када су челници четири афричке државе јасно поручили: “Ми Африканци више нећемо да стојимо беспомоћно по страни”.

Овај континент се од стране западних земаља никада није узимао за озбиљно, упркос декларативним изјавама о вођењу политике на равној нози. У посљедње вријеме, поготово након почетка руске специјалне војне операције, то се наглавачке промијенило. Африка која се сматрала за неуралгичну тачку почела се доживљавати као стратешки партнер. Сировине из Африке, нафта, гас, али и литијум и кобалт, постају све значајнији, а свјетски лидери чекају на ред у Сенегалу, Конгу или Намибији. Кина, Турска, а сада и Европа, граде велике инфраструктурне пројекте не би ли проширили свој утицај на овом континенту.

Неки то називају јагмом за Африку, попут колонијалних претензија у 19. и 20. вијеку, али сада постоји једна огромна разлика: афричке владе сада су самопоузданије и могу да бирају партнере, што и чине. Европљани, за разлику од Русије, изгледа нису пронашли одговор на овај преокрет па и даље доживљавају Африку као бабарогу пуну миграната, а глобална прерасподјела снага и трка за Африку је почела и имаће неизвјестан исход.

Парадокс

Африка је препуна сировина од којих свијет зависи, уз литијум и кобалт, ту су и злато и дијаманти, имају велике залихе платине, а са развојем нуклеарне енергије све је већа потражња и за уранијумом којим су богате Намибија и Нигер. Некадашњи колонијални господари немилице су деценијама експлоатисали рудна богатства, а након независности њихов принцип се наставио - компаније са сјевера су убирале профит, а сиромаштво и уништена животна средина су остајале у држави са врло често корумпираном елитом. Кина, која све више инвестира у руднике, и Русија, која експлоатише сировине, су релативно нови играчи.

Још опстаје парадокс континента да су земље најбогатије сировинама често међу најсиромашнијима, попут Демократске Републике Конго. Али преузимање контроле над експлоатацијом сировина више се не врши оружјем, већ на суптилније начине. Према процјенама стручњака, већина извоза сировина из Конга одлази у Кину, док Америка и Европа страхују да ће изгубити свој утицај у Африци, поготово након новог војног пуча у Нигеру. Значајне количине фосилних горива пронађене су 2015. године и испод морског дна на граници између Сенегала и Мауританије. Од тада двије државе раде заједно на експлоатацији, а процјењује се да ће најмање 30 година моћи да се производи природни гас, што уз двије државне компаније раде енергетски гиганти “Космос” и БП.

Док се локални рибари буне због експлоатације на мјесту гдје највише лове рибу, из државне компаније за нафту и гас објашњавају да је то огромна прилика за Сенегал, нарочито имајући у виду енергетску кризу насталу након почетка сукоба у Украјини. “Сви куцају на наша врата”, кажу у овој компанији. Многе мултинационалне компаније за нафту и гас заинтересоване су да отпочну пројекте њихове производње на континенту богатом сировинама. Афричке земље 2021. године заједно су производиле 260 милијарди кубних метара гаса, а очекује се да ће до 2050. тај број досећи 585 милијарди кубних метара гаса.

Рат или мир

У мају је њемачки канцелар Олаф Шолц посјетио Сенегал и том приликом истакао да треба интензивно тражити партнерство у гасној индустрији. Сенегалски предсједник Маки Сал и његов кабинет тренутно могу да бирају партнера: Француска, Португалија, Пољска, Италија - све оне се надмећу за природни гас, иако производња није још ни почела.

Тешка времена

Нови војни лидер Нигера Омар Чиани оптужио је сусједне земље и међународну заједницу за мијешање у унутрашњу политику те земље и пријетњу војном интервенцијом. Он је позвао становништво да буде спремно на одбрану земље. Истакао је да Нигер чекају тешка времена и да “непријатељски и радикални” ставови оних који се противе његовој владавини не доприносе смиривању тензија.

У Дар ес Саламу у Танзанији граде нову жељезничку станицу вриједну десетине милијарди долара, а граде је турске и кинеске компаније. То одсликава чињеницу да је прије 30 година сваки осми од десет великих инфраструктурних пројеката у Африци ишао америчким или европским компанијама, да би 2020. године такве уговоре добијала свака десета компанија са ових дијелова свијета.

Кинеске компаније сада учествују у трећини пројеката, а све више расте утицај и оних турских. Било да се ради о Турцима у Танзанији, Русима у Малију или Кинезима у Конгу, Африка се преокреће, а разлог за то је и досадашњи мањак политичког интереса на Западу за овај континент.

Европљани најављују улагања од 150 милијарди евра у инфраструктурне и друге пројекте, Американци намјеравају да издвоје 200 милијарди долара за неразвијене земље. Ипак, процјењује се да само то неће бити довољно да Европљани поново придобију земље које су изгубили: морају да убиједе афричке партнере да су заинтересовани за равноправно партнерство, а не само да побиједе конкуренцију.

Највећи проблем биће уколико западне земље, поготово Америка и Француска, одлуче да то повјерење поврате силом, војном интервенцијом и прављењем од Нигера поново колонијом. Такав један сценарио није нимало искључен, али то онда отвара афричку Пандорину кутију, која пријети да читав овај напаћени континент баци у крвави сукоб, због похлепе оних који су бацили око на уранијум, злато и дијаманте, а који то при томе правдају некаквим националним интересима. Шта је са интересима грађана Нигера и других афричких земаља, које и поред богатства које посједују и даље живе са два долара дневно. Из Малија и Буркине Фасо су већ поручили: “Држите даље своје прсте од Нигера”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.