Шта око види то руке створе
СУКНAР или абаџија је мајстор који израђује ручно и уз помоћ шиваће машине традиционалне народне ношње од грубог или финог сукна украшавајући их помоћу гајтана, ширита, срме и чохе.
Ово је старо занимање које изумире, јер је мало оних који носе копоране, зубуниће, срмом везене прслуке, рајтоз панталоне па и капе шајкаче.
Последњи абаџија сигурно и на просторима Источног дијела Републике Српске живи у селу Омаринама код Рудог.
Осамдесетдвогодишњи Јелисије Ивновић, пензионер, на својој машини "сингерици" старој више од стотину година шије и украшава за оне који још желе да одрже љепоту народних ношњи и сјећање на своје далеке претке.
- Шеста деценија је настала како сједим за овом "сингерицом" и шијем све од народних одијела до униформи, кожних јакни или најновијих модела сакоа, мантила и мушких и женских јакни. Све што игла убоде то знам урадити и сашити - почиње причу Јелисије.
Прича тече полако, између два уздаха, док сингерица клапара као машина прњача, игла везе по платненој подлози, а абаџија клима главом и цијелим тијелом стишћући ногом папучу за покретање старе шиваће машине.
Стари занатлија заустави машину, стави руку на њену главу гдје се налази мјесто за подмазивање, подбочи се другом руком и настави.
- Овом справом и са ових десет прстију одгојио сам дјецу и послао их на школе и овдје, у Омаринама, купио 16 хектара земље. Очи су ми испадале кројећи, распегљујући шавове, пеглајући и шијући у почетку уз чкиљаву свјетлост лампе петролејке а кад није, због неимаштине било гаса за њу, и уз свијеће, често на тами и напамет - наставља животну исповијест Јелисије.
Кројач отхукну, окрену се, машина поново заклопара, а испод шиваће игле назиру се већ обриси качкета, који је, поред шајкаче, омиљена капа у овим крајевима.
И кад је качкет био завршен мајстор га прво испроба на својој глави, накриви га на једну страну, онако момачки и шеретски, стаде пред искрзано огледало онда га скиде пажљиво са чела и објеси на куку о зиду.
- За кројење и шивење качкета треба бити мало бољи мајстор, који је добро испекао занат. Сјећам се кад ме отац, као голобрадог младића даде на занат код старог абаџије у село Миоче. Онако уплашеног, у пеленгаћама, предаде ме газди, прекрсти се и оде преко прага. Обичај је тада био да се мајсторима за учење шегрта плаћа кантом масти, пасуљом и шеницом - присјећа се Јелисије.
И кад је послије три године савладао умногоме абаџијски занат шегрт је морао радити још годину дана код мајстора да одради његово због њега "изгубљено" вријеме.
Стари мајстор не дангуби ни док нам прича о свом занату и животу. Узима пумпицу с уљем и пажљиво подмазује машину. Јер "сингерица" мора бити спремна да сашије још једно одијело за незаборав.
- Имам још један план. Кад осјетим да ћу да скончам сашићу себи најбоље одијело са гајтанима, ширитима и чохом да у њему лијеп и упарађен одем Богу на истину. Нек се и горе, на небу види ко је био Јелисије абаџија - каже овај осамдесетдвогодишњак
Некада је било теже
- Лакше је сад, а некад. Требало је гајтане пеглати специјалним пеглама ултијама. Сад ми понеко донесе полован гајтан да му направим копоран, за параду, јер му се не исплати да због једног канчела овог украса одлази у куповину чак у Ваљево - додаје Јелисије Ивновић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
