Шта након пропасти украјинске контраофанзиве: Америка припрема “План Б”

До сада је руска стратегија дозвољавала другој страни да појача своја непријатељства, а Запад је то користио у покушају да истроши Русију на бојном пољу и да је дестабилизује изнутра. То се, међутим, није десило ни након случаја “Пригожин”, па ни слања касетне муниције, ракета “химарс”, али и муниције са осиромашеним уранијумом.

А онда је све од стране Вашингтона и Брисела било стављено на посљедњу карту - украјинску контраофанзиву, али је и она, како ствари стоје на терену, доживјела велики фијаско. Према подацима западних обавјештајних служби, до сада је у овој акцији погинуло више од 71.000 украјинских војника, а укупно до сада, од почетка овог сукоба, око пола милиона.

Утисак је да су у Бриселу, а поготово у Вашингтону, поједини центри моћи, који су подржавали и финансирали овај рат, почели да губе стрпљење, да су се уморили, па чак и у самој Пољској, али и Њемачкој, јер се и реторика у западним мејнстрим медијима, који су до сада увијек припремали своје јавно мијење за крупне ствари, напрасно промијенила преко ноћи. Да ли је на помолу неки нови “План Б” Запада и како би он могао да изгледа у пракси?

Мејнстрим медији

Амерички лист “Њузвик” недавно је објавио како јавност и политичари у САД коначно треба да схвате да од украјинске контраофанзиве нема ништа, те да би требало видјети шта и како даље. А онда је услиједила још једна објава која би могла указати да се на Западу спрема можда и излазна стратегија. Амерички лист “Њујорк тајмс” спровео је истрагу о трагедији у граду Константиновка гдје је почетком септембра погинуло 16 људи.

Публикација је дошла до закључка да је ракетни напад на насељено подручје извела украјинска, а не руска војска, како се то раније тврдило. Украјински званичници су на ову објаву реаговали са примјетном збуњеношћу. Савјетник Канцеларије предсједника Украјине Михаил Подољак чак је запријетио страним новинарима.

Према његовим ријечима, такве публикације повлаче за собом раст теорија завјере те стога захтијевају провјеру и правну процјену истражних органа.

Али, ипак оно што је најинтересантније јесте што је ова истрага, односно извјештај о овом немилом догађају, случајно или не, објављен на дан доласка Зеленског у САД те се стога не може искључити да објављивање овог компромитујућег материјала у таквом тренутку може имати и политички призвук. Познато је да је у посљедње вријеме дошло до доста несугласица између украјинског руководства и западних земаља.

Крај колонијализма

Када сукоб у Украјини дође до краја, какав год био конкретан исход за непосредне учеснике, један дио земаља свијета ће ојачати своје позиције. Не само Кина или Индија, о којима се често говори као правим побједницима конфронтације између Русије и Запада, већ и низ других земаља које су раније имале подређену улогу, а сада се еманципују излазећи из луђачке кошуље које су им ставиле западне силе. Треба вјеровати и да би свјетска политика могла да постане рационалнија, да УН буду оно што би требало, јер би тада прагматични интереси били изражени отворено и пословно. И у том смислу, може се тврдити да украјинска криза заиста повлачи црту под колонијализмом у ширем смислу.

Може се претпоставити да Вашингтон уз помоћ мејнстрим медија на овај начин шаљу поруку Кијеву да постоје и други компромитујући докази те да би зато требало да и у будућности слушају упутства која им стижу из Вашингтона, те да не критикују своје западне савезнике, што врло често и јавно чине, за своје неуспјехе на терену. 

Амерички извори су посебно указали да је незахвалност Украјине изнервирала Џоа Бајдена. Ова тачка постаје посебно важна у контексту текуће изборне кампање у САД. Ако су раније ријечи Зеленског и његове прозивке и критике имале мало утицаја на унутрашњу политичку ситуацију у Америци, сада ће републиканци употријебити сваку неопрезну изјаву против демократског кандидата.

Статус кво

Као прво, јасно је да су јастребови из Вашингтона, подржавајући Украјину, остварили свој први циљ - да избаце Русију из Европе, да они њом овладају, како економски тако и политички, али и да на кољена баце некада моћну Њемачку. Други циљ, да се то исто уради са Русијом, није остварен, јер се Москва показала далеко жилавијом него што се мислило, али политички мудријом, стварајући нове политичке и економске савезнике на истоку. 

Све ово, заједно са чињеницом да неуспјех украјинске контраофанзиве постаје све очигледнији, отвора на мала врата питање преговора о прекиду ватре, на линији тренутног статуса кво и највјероватније без чврстих политичких обавеза. У преводу, ово би трансформисало сукоб у класични формат хладног рата.

Запад ће највјероватније покушати да наметне ове преговоре са позиције снаге, али питање је да ли ће то и проћи. У ствари, овај рат би одавно био готов да Вашингтон тренутно зна како да се прогласи побједником у очима својих грађана, гласача. Шта ће бити са Украјином - није битно.

У западној штампи главне приче о Украјини посљедњих недјеља, што до сада није био случај, биле су о томе колико је украјинска војска била лоша, односно колико је руска војска јака у свом одбрамбеном рату. То значи да је контраофанзива Кијева, иако формално није завршена, скоро дефинитивно отписана, ка­о један од побједничких сценарија Пентагона.

Да би имала шансу да побиједи Русију на бојном пољу, Украјина би морала да умножи своју предност над руским оружаним снагама. Да би то урадила, морала би да удвостручи или утростручи војну залиху, удвостручи или утростручи број својих трупа и да добије на стотине најновијих авиона са најмоћнијим наоружањем, умјесто десетина застарјелих. Ово би трајало најмање неколико мјесеци, под претпоставком да Русија све то мирно гледа са стране, без адекватног одговора.

Компромиси

Поједини аналитичари, међутим указују с обзиром на то да сукоб у Украјини није класични рат, губитник неће бити страна којој физички понестане снаге, већ она која раније изгуби вољу за борбом.

Русија се према њиховим процјенама за сада одлучила на стратегију чекања и исцрпљивања, како Украјине тако и западних капацитета, јер се досадашња западна стратегија показала као ћорсокак.

Русија може парирати свим војним напорима Украјинаца - и по цијену приличне напетости, чак и ако то значи гласне и понижавајуће поразе који немају стратешке посљедице.

Стога, стиче се утисак да западне земље покушавају осмислити нови план, односно нови “концепт побједе”. Ако је тако, чини се да би то захтијевало или директну војну интервенцију у Украјини или други фронт у овом или оном облику: на страни Пољске, у Придњестровљу или негдје другдје.

Томе ће претходити изјаве западних лидера о неприхватљивости војне побједе Кремља и одговарајућа медијска пропаганда која се залаже за ескалацију.

Међутим, чини се, бар према посљедњим објама мејнстрим медија, да Запад заправо не жели ескалацију, већ класични хладни рат и вишегодишње обуздавање – дуга стратегија која се већ једном показала ефикасном. На примјер у Авганистану.

Да би то урадио, овај сукоб треба да се замрзне, а поготово јер Америка има далеко важнија посла око Индо-Пацифика. Украјина би у том случају постала граница за Запад, слично Западној Њемачкој у 20. вијеку, али да би то функционисало, потребан је довољно чврст споразум са Москвом. То је основа за смислене преговоре који би могли да почну ове јесени. Или су већ у току. Може ли такав блеф да функционише?

С једне стране, овакав споразум би био у супротности са руском визијом побједе. С друге стране, ако ситуација на бојном пољу почне да се окреће против Кијева, а што је већ случај, биће у интересу Запада да оконча сукоб што је прије могуће док његов клијент још има неку врсту снаге.

У горе наведеној логици, то значи неку врсту притиска, посебно преко медија, да би се Кијев приморао на “компромис”, можда и одрицање дијела територија. Али, треба имати на уму да ти преговори у позадини непријатељстава могу трајати дуго, можда чак и годинама.

Лоше процјене

Када су почеле борбе, одмах је било јасно да односи Русије и Запада улазе у акутну фазу. Али тежина и упорност сукоба премашили су очекивања. У фебруару 2022. мало ко је могао да замисли тренутни ниво војно-техничке подршке НАТО-а Украјини и тако темељно разбијање свих веза између Русије и западних земаља.

Предвиђања прве фазе никоме нису успјела. И Москва је погрешно процијенила војно-политичко и јавно расположење у Украјини и спремност САД и њених савезника да иду тако далеко у подршци Кијеву.

Запад је, међутим, погријешио што је претпоставио да руски економски систем не може да издржи спољну блокаду, али да глобална економија може релативно безболно да прође без Москве. Перцепција обје стране о сопственој способности да натјерају своје противнике да промијене курс и учине уступке није одговарала стварности.

Грешке направљене у раним фазама биле су резултат раније формираних стереотипа. Ако уклонимо нијансе, противници су преувеличали једни друге у рањивости и погрешно схватили своје ривале као “тигрове од папира”.

Ово је још дјелимично елемент, али више као фигура говора у пропаганди. Игра се претворила у дуготрајан процес у коме свака страна покушава да мобилише своје предности и акумулира одлучујућу супериорност како би изашла из ћорсокака. Утисак је да је Русија у тој ратној и геополитичкој игри ипак у далеко бољем положају.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.